Светосавски дом Саборне цркве са благословом Његовог преосвештенства Епископа г. г. Теодосија наставља свој недељни културни програм. Сваког уторка у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања, промоција и трибина. Седамнаесто по реду предавање, на дан 21. марта, одржано је на тему ''Искушења у животу православних хришћана''. Предавач је био протојереј Милан Николић, старешина Цркве Света Три Јерарха у насељу Брзи Брод у Нишу.РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА
Сви одговори на питање како да се сачувано од искушења налазе се у списима светих отаца, за ову тему нарочито код Светог Јована Лествичника, Светог Григорија Паламе и Светог Никодима Агиорита. Господ Исус Христос је по свом крштењу доживео искушења по својој људској природи. Исскушења долазе отуда што највећи непријатељ људског рода, ђаво, користи човекове унутрашње навике и жеље. За истинско покајање потребна је жалост због почињених грехова, спремност да се они више не чине, обећање труда да се то више неће поновити и вера у Божју љубав која опрашта. Свештеник је овлаштен да чита молитву која разрешава од грехова. У томе је узвишеност свештеничког чина и свете тајне покајања.
Добро је познавати учење цркве, али је важан човеков лични однос према Богу, цркви и другим људима. Према садашњој либераалној идеологији то је индивидуална ствар и не може се називати грехом. Ова идеологија обећава људима слободу да раде све што им падне на памет, што је основни принцип сатанизма. Насупрот томе, хришћанска заповест односи се на усклађивање човекове воље са Божјом вољом. Потребно је повезивање душе са живим Богом. Искушења су везана за навике, које су постале друга људска природа.
Пост подразумева контролисање свих чула, не само придржавање одређене врсте исхране. Мржња, злопамћење и сукоб са ближњим обесмишљавају пост и молитву. Сва искушења усмерена су против поста и молитве. Смисао поста и молитве је у томе да се људи промене. Покајање је промена личности, истинско настојање да видимо себе. Искушење од сатане наводи на виђење туђих грехова а невиђење својих. Отуда долази оговарање ближњих. Оно подразумева мржњу, чији је извор у гордости и самоуздизању. Тиме човек губи однос са Богом. Ми који смо у цркви стојимо као светлост и све очи упрте су у нас. Тешко нама ако саблажњавамо друге. Има људи који живе богобојажљивим, морално чистим животом а не иду у цркву. Насупрот томе, има формално црквених људи који нису доживели преображај.
Најтежи проблем човека су болести мишљења. То је пут којим долазе саблазни и искушења. Грешне мисли не долазе од нас, али ако их негујемо у себи чинимо грех. Мисао треба пустити да прође, не придавати јој важност. Уместо тога треба узносити молитве из срца. Наше методе су тешке. Оне траже пост, исповест и молитву. Без Бога се не можемо чак ни сетити свог греха. Сви апостоли и светитељи имали су искушења. Сврха тих искушења налази се у томе да се човек очисти и постане искусан у духовној борби.