У суботу, 1. априла 2017. године, пред пуном салом Светосавског дома Саборне цркве у Нишу, гостовао је протојереј ставрофор др Велибор Џомић, говорећи на тему страдања Српске цркве од усташа.РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Нова страдања пишу и нове странице наше историје. Ми смо народ који не сме да заборави своје новомученике. То наше сећање је очување свог идентитета, свога корена и свога предања, свога светосавског хришћанског животног усмерења и опредељења. Страдање Српске цркве уједно је и страдање народа, јер нема цркве без народа. ''Независна држава Хрватска'' није била држава, већ један монстроузни наци-фашистички државолики провизоријум. Од дана проглашења те творевине до самог краја Другог светског рата трајао је, по изразу академика Динка Давидова, тотални геноцид над српским народом. У том вртлогу страдања нашла се и јерархија Српске православне цркве, која је увек делила судбину са својим народом.
Протојереј ставрофор Велибор Џомић изнео је велики број података о страдању, које је брижљиво прикупљао и у опширном извештају из 1947. године доставио Свети архијерејски синод Српске православне цркве, као и из других извора, пре свега из усташких ''Народних новина'' које су током тог периода излазиле у Загребу, као и на основу сведочанстава о изјавама усташких званичника, твораца усташке идеологије.
На простору Павелићеве лажне државе нашло се девет епископија Српске цркве, а изван тога је, на подручју Краљевине Југославије, остало других дванаест. Тај простор покривао је преко хиљаду и сто цркава, са око осам стотина свештеника, као и тридесет један манастир са преко сто шездесет монаха и монахиња. Убијено је двеста деветнаест свештеника, а пет стотина деведесет девет протерано у Србију. Читава духовна организација на простору тих девет епископија уништена је одмах, првих месеци. То се догодило и са свим осталим српским организацијама, како духовним тако и економским, па чак и спортским друштвима. Српска православна црква, народ у Србији, па чак и Недићеве тадашпње власти, очински и мајчински су реаговали, прихватајући велики број унесрећених и трудећи се на анимирању светске јавности.
Усташке вође су у троструком принципу решавања српског питања: убијање, протеривањем и покрштавањем, без икакве сумње имале подршку Римокатоличке цркве и њеног надбискупа Алојзија Степинца. Када је у питању однос према Србима, они су у потпуности одбацили Христове речи, поуке и јеванђеоске принципе. О томе сведоче посланице, пасторална писма и извештај делегације за аудијенцију код папе Пија XII. Ниже свештенство у потпуности је следило упутства својих поглавара. Таква ''симфонија'' између јерархије Католичке цркве у Хрвата и новостворене политичке усташке организације представљала је увод у незапамћени злочин, у варварство које је у име Христово почињено над православним Србима. У архивској грађи Српске православне цркве сачуван је податак о насилном покрштавању двеста педесет хиљада Срба. Исту бројку наводи и Степинац у писму папи Пију XII из маја 1943. Ниједан свештеник за то није одговарао пред црквеним судовима. Прогон православних Срба није завршен само на убијању, протеривању, мучењу и малтретирању, већ је имао наставак у формирању тзв. Хрватске православне цркве, која није ни имала намену да буде црква, већ је усташкој организацији служила као оправдање пред светом. Протојереј Џомић изнео је основне податке о њеном оснивању и деловању.
Није у питању само квантитет злочина. Данас је бројеве тешко утврдити. Реч је и о монструозности тог злочина, која се огледа у појединачним примерима. Послератне комисије за утврђивање броја радиле су, на жалост, са идеолошким оптерећењем. Откривање истине о страдању у пуној мери још увек предстоји.