БЕСЕДА МР ЖИВОЈИНА РАКОЧЕВИЋА, КЊИЖЕВНИКА ИЗ ГРАЧАНИЦЕ, НА СВЕТОСАВСКОЈ АКАДЕМИЈИ 2017. ГОДИНЕ У НИШУ
Преосвећени владико, часни оци, уважени гости, господо светосавска,
„Дође један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот скине са себе дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понио из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве“, говори сведеним језиком једна народна прича и додаје како су богати и моћни избацили дроњке и вериге, а светитељ једино њих прихвати као истински дар вјере и чистог срца, па вериге постадоше свете. Да ли ми можемо повјеровати у ову причу и њену реалност? Јесмо ли срели тога сиромашка, можемо ли уопште да прихватимо да он постоји, имамо ли чуло за његов дар? Када се над овим, наизглед, простим примером морамо замислити шта би требало да урадимо над Светим Савом најсложенијом личношћу наше историје. Када да би се данашњим речником речено побројао списак знаних активности Стефана Немање и његова три сина у овој просторији остали би до зоре. Када би кренули траговима, обимом и последицама њихова дела потрошили би, само на то, сваки тренутак свога земаљског живота. Зато постоји извесна опасност од уопштавања и честа недореченост која овакве изузетне прилике може одвести у понављања познатих ставова, мишљења, чињеница или идеја. Пред нама је, а у, једном дијелу, и у нама, вјероватно, најважнија, најсветија, највећа и најостваренија епоха наше историје и њена свакако најпотпунија личност Важно је питање за научнике, умјетнике, теологе, а у великој мери и лаике, како стати пред ту нашу историју и на која од њених безбројних Немањића врата закуцати. Да ли је могуће из наше реалности и перспективе погледати њену светост, државност, умјетност, чиме закорачити у реалност Светога Саве и Немањића? У том проучавању било оно научно или лаичко, књижевно или историјско, теолошко или обичајно, национално или државно, локално или општесрпско ми долазимо до нечег веома занимљивог: откривамо, учимо, саопштавамо, пишемо о Светоме Сави и једним делићем, можемо, да дођемо до себе пратећи пут онога сиромашка. Откопавамо у себи реалност засновану на микронима добра до којег смо способни да допремо, а то добро - ако смо способни да га препознамо - има могућност да нас спасава и ослобађа. Тешко нам је да прихватимо ту реланост, а управо је реч реалност један од најважнијих термина нашег времена, и нарочито нашег дефрагментисаног националног, вјерског и државног простора, она настоји да се конституише као једини ентитет лишен, и будућности и прошлости.
У тој прошлости живео је Свети Сава државнички живот таквом динамиком и толико дуго да данашње вође, у поређењу с њим личе на пужеве; у тој прошлости Свети Сава из богатства очевог из савршене Студенице и блиставог Хиландара бежи босих ногу у испоснице, па га на Светој Гори - како сведочи Теодосије – његов отац Стефан Немања моли: „Помилуј ме, чедо, срце моје бијеш камењем које додирујеш ногама твојим“; у тој прошлости могао је Свети Сава да буде бегунац од оца – као многи од нас; стигао је, оно што многи не стижемо - да буде син; успео је оно што готово нико није - да буде духовни отац своме оцу. И на крају, потпуно природно, долази онај чувени растанак оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, из њега видимо како на најличнијем плану и један и други имају пуно повјерење у вјечност и како се она у савршеном балансу наслања на реалност. „Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, и утехо и чувару старости моје! Ево већ приспе време нашега растанка; ево ме већ отпушта Владика с миром, по речи његовој, да се испуни речено: "Земља си и у исту земљу ћеш поћи". А ти, чедо, не тугуј гледајући моје разлучење. Јер ако се овде растајемо, тамо ћемо се опет састати, где више нема растанка.”
Нема много оваквих и овако успелих места у нашој књижевности. Свети Сава и Стефан Првовјенчани оставили су текст спремљен за вјечност, а византијска естетика би овај поетички поступак дефинисала термином недовршена – довршеност. С друге стране, потпуно је јасно да се рад, стварање, лични односи, доживљај свијета, осјећај моћи у нашој средњовјековној литератури, подвизи светитеља, крећу према реалној вјечности.
Када је наше разумијевање ових категорија у питању, ту се нешто кобно и фатално догодило. Услед вјекова ропства, па радикалног просветитељства, услед атеизма, због идеолошких заблуда између нас и Немањића створила се препрека, па су само ријетки и посвећени суштински знали шта су вредности епохе и шта су нама Немањићи. Терминологија, алати за разумијевање, естетика, схватање симбола, источни поглед на нерашчлањено тројство религије, филозофије и умјетности, замијењени су западним системом мишљења. Због тога смо данас, у великој мјери, неспособни да читамо милешевску фреску Светога Саве.
Због наших ограничења у перцепцији и схватању, ми мислимо да тим фрескама, архитектрури, филозофији књижевности нешто недостаје или им учитавамо оно што нам одговара. Идеолошке препреке су фатално утицале на наш доживљај светосавља, родољубља и односа према другима. Од када је 1946. године присуствовао Светосвској академији Јосип Броз Тито је одлучио да буде Свети Сава. На свим местима на којима је био Свети Сава, појавио се он. Преломио је тренутак када је, из тоталитарног мрака, из ћелијске пустиње загрмио Свети Јустин Поповић: „У основним школама српске земље Свети Сава нема приступа. Шта се то збива са српским човеком, шта се то збива са несрећним Србима? Издали Светога Саву! Опрости оче Саво, плачи над српском земљом!“ Он је објавио да је живо духовно царство Светога Саве и да је наживело све државе и системе.
Када је Савино царство дочекало крај идеологије и комунизма, десило се нешто чудно: светитељу смо почели правити приредбе какве је имао Броз, јер смо другог искуства, духа и континуитета имали премало и недовољно. Једва смо разазнавали Светога Саву. У погрому бомбардовања, у Приштини 1999. Године, песникиња Даринка Јеврић и професорица Митра Рељић скупљале су на сметлишту, под будним оком британске војске бачене српске књиге. Једног дана ту је осванула велика лијепо устакљена милешевска фреска Светога Саве. Подигле су је и окренуле, а с друге стране их је погледао портрет Јосипа Броза у белом оделу. Оба лика позлаћеним нитнама спојену у једну целину.
Када смо га ми тако разазнали, како ли су га тек видјели муслимани, који су у не малом броју случајева, далеко од Синан пашиног огња, гајили дубоко поштовање за светитеља. Овдје јужно, у вашем комшилуку у Македонији, са зидова задужбина његове породице гледа Свети Сава, а не помињу га ни они који ту, испред њега, Богу службу чине, ни они који се у њему Богу моле. Званична просвета у Црној Гори Светог Саву види као једну од кључних опасности за изградњу нације и конституисање новог идентитата.
Прије десет година, на првој Светосавској академији одржаној у Мостару после 1941. године, пришао нам је један старац и рекао: извините, ја не припадам овдје, ја сам католик и Хрват, али дошао сам да чујем Светосавску химну, нисам је чуо од основне школе.
Како схватити све ове потребе када наше доба грми захтјевом: прихватите ову садашњу једину реалност! Најнереалније од свих времена тражи да се прихвати, и да га прихватимо у тоталитету данашње чудне готово непостојеће стварности. Стварност није живот, стварност није вредност, стварност није истина, стварност је данас постала манипулативна креација, стварност је виртулена пројекција, стварност је моћ оних који је производе. Шта да радимо са Светим Савом и нашом стварношћу? У неку руку ми смо жртве произвођача стварности, јер - произвели су нам језике, склепали су нам вјере, изградили нације, установили државности, често уз нашу обилату помоћ и незасито конзумирање реалности. Једно од модерних тумачења реалности гласи да је „реално рупа егзистенције, која се открива тамо где се појављује симптом (симптом показује да негде нешто не функционише).
Тешко је одговорити на ова питања јер ми проживљавамо горку кризу реалног и вјечног и тек када будемо успоставили неку врсту равнотеже између ова два принципа можемо очекивати извесне периоде стабилности. Можемо се ослонити и на Савину државу у држави која је, ипак, преживела и која функционише, иако су га напали пси што рече Матија Бећковић.
Наше народно предање и народна књижевност види Светога Саву као путника јер је тај свет имао, исто као и ми, имао потребу за сусретом. Разлика је у томе што између њих у великом броју приповедака не постоји препрека,сем на једној равни и она се зове раван греха. Данас се у народном животу, у који ваљда спада и живот елита, поред природног истински православног доживљаја светосавља јављају и двије основне контуре других мишљења и уподобљавања. Прво гласи: Нема ништа изван Светог Саве, он је све што нам треба, он је једини непоновљиви први израз нашега рода и нема потребе да имам ишта изван њега, он је све рекао урадио и упутио. Нико сем њега и мене није у праву, нас двојица смо у јединој истини света. Затворио сам се, оградио сам се, изоловао сам се и шта сам урадио у том затвору: пустио сам псе на Светога Саву!
Друго мишљење је, често, садржано у следећем: у једној великој продавници у којој недељом, јер тад једино имам времена, купујем и прибављам све што ми је потребно има једна слика коју желим да вам наведем као израз наше непросвећености и нападности. Она се од промаје из система за грејање додатно усукала и избледела, па је право чудо што портрет тог мршавог старца стоји ту већ годинама. Додуше, јесте завучен, тамо код кинеског алата и хране за псе која тако опоро и тешко мирише. Препознао сам Светог Саву, позвао менаџера високоцењеног ланца овог светског бренда маркета и замолио га да премести слику, није добро да ту стоји да повреди некога ко је атеиста, некога ко није наш, или недај Боже некога, међу богатим власницима паса, који редовно долазе у цркву. Сви се они могу увредити.
Слика је склоњена а Светог Саву су напали пси са овог хранилишта
На крају Свети Саво, ако си могао бити отац своме великом и силном оцу буди родитељ и нама, па макар на тебе сви псе пустили! И кад то урадимо остаће нам нешто у рукама - остаће синџири, ланци, окови и вериге. Њих ћемо, као онај сиромашак, спустити на твој незнани и свеприсутни ћивот, њима ћемо, као залогом преумљења и кајања, украсити храм светосавски на Врачару. Биће ти дража најмања алка на тим веригама од свих мозаика, од злата и звука многогласних звона.
Срећан вам Савиндан!