Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу са благословом Његовог преосвештенства епископа г. Теодосија наставља свој недељни програм предавања из Светог писма, циклусом великопосних библијских катихеза. Сваке среде у редовним приликама, у продужетку акатиста од 17 часова, предвиђено је организовање предавања из Светог писма. Друга по реду великопосна библијска катихеза одржана је на дан 15. марта. Предавач је био јереј др Бобан Димитријевић, професор Призренске богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу. Резиме:
Великопосна богослужења су начин на који нам црква помаже да истрајемо у подвигу који пост подразумева. Њихов карактер је изразито покајнички. На сваком богослужењу од понедељка до петка чита се молитва Светог Јефрема Сирина, која се још назива и молитвом Великог поста. Она је својеврстан подсетник за човеково исповедање пред Господом, у којем се човек препознаје као слабо биће коме је благодат Божја потребна. Ова молитва указује на негативне и позитивне услове покајања.
''Господе и владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреномудрености, трпљења и љубави даруј мени, слуги твоме. Да. Господе, и дај ми да видим сагрешења мога и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова''.
Лењост је стање пасивности човекове душе. У њему се огледа одређени однос човека према Богу, ближњем, природи и самом себи, који подразумева да је свака промена немогућа, чак и непотребна. Лењост је константно урушавање човекове душе, које стоји насупрот потреби да се читав свет стално преображава. Мрзовоља је стање туге, очаја, незадовољства и малодушности. Непрестани негативизам и песимизам који се огледају у том стању представљају демонску силу која делује у човеку и раздире га. Из овог расположења рађа се и потреба за пожудом, острашћеношћу. Такође, из њега настаје властољубље, као стање потпуне себичности, где се други посматра као средство за остваривање сопствених интереса. Оно доводи до вредновања другог искључиво према својим жељама, потребама. Егоистичност знаачи неспремност да се прихвати други и другачији. Она се понекад остварује и кроз повлачење човека у себе, омаловажавање другог, незаинтесованост, безобзирност. То је исти дух мрзовоље, усмерен ка другом. Једна његова последица је празнословље. Језик и дар говора, који постоје да би човек себе пројавио у љубави и благодарности другом, претвара се у реч која лаже, трује, оговара другог. Човек не може сам да превазиђе ова духовна стања. Утолико је горе ако он не препознаје себе у њима. Благодат Божја је једина која их уклања. Молитвени вапај ка Богу је изражавање духовне беспомоћности човека.
Целомудрије или чистота је стање човекове духовне целовитости. Оно значи преусмеравање енергија људске душе ка заједници са Богом, сагледавање целокупног свог живота из перспективе посвећености Богу. Први плод овог стања је врлина смиреноумља, понизности или смирења. Она је прва степеница у духовном животу хришћана. То је духовно стање у којем човек сагледава Божју љубав у целокупном свету, увиђајући сопствену недостојност да прими дарове те љубави. Смиреномудреност настаје из човекове свесности о својим сагрешењима и својим ограничењима, као и о својој смртности, пропадљивости. Други корак је задобијање стрпљења. Нестрпљивост је обележје палог, грешног човека. Ужурбаност као начин савременог живота не значи ништа друго него пројаву нестрпљљивости. Насупрот томе, стрпљење је обележје божанског стања човекове душе. Оно се огледа у константној борби против своје гордости, опседнутости собом, и у показивању више поштовања према сваком бићу у свету. На крају пута врлина стоји Божји дар љубави као њихов крајњи циљ. Љубав човека према Богу је одговор човека на љубав Божју, а та љубав се пројављује никако другачије него у односу према ближњем.
Човек који има истинску љубав не осуђује ближњег, не оговара и не мрзи ближњег. Наш брат је онај са којим делимо свакодневицу живота. Насупрот томе стоји човекова тежња ка самовеличању и жеља да буде раван Богу мимо заједнице са њим. Гордост је извор целокупног зла у свету и првородни грех.
Ова молитва тражи више од простог духовног става; она укључује метанисање, клањање, физички израз посвећивања. Добро је и важно практиковати ову молитву са њеним физичким делом у свакодневном приватном животу.
Читава молитва цркве инспирисана је библијским темама. То је реч Божја дата човеку и човеков одговор Богу. У време Великог поста библијска димензија богослужења посебно је наглашена. То је период у којем се црква враћа у време пре Христа, време покајања и ишчекивања. То враћање потребно је због човекових сталних падова, као поновно успостављено кретање ка Господу. Интензивнија употреба старозаветних текстова састоји се у богослужбеном читању целокупног Псалтира, као и књига Постања, Пророка Исаије и Премудрости Соломонових. Псалми представљају најприроднији језик цркве и темељ црквене молитве. Постање је својеврстан преглед Божје делатности и најзначајнијих Божјих откривања кроз историју. Књига Пророка Исаије је најава историје спасења, све до појединих детаља из будућег Христовог живота. Премудрости Соломонове су класичан образац моралних савета који се тичу свакодневног живота, у циљу оплемењивања и оснаживања човекове душе.
Историјски гледано, библијска читања током Великог поста настала су у оквиру припреме оглашених за крштење. Сада у цркви нема оглашених, али смо сви ми у позицији потребе да се враћамо на почетак духовног пута. Библијска читања су живи Божји глас који нам се обраћа. Највећа трагедија савремене цркве је непознавање и некоришћење Светог писма, чак потупна равнодушност према њему. Свето писмо није књига која је пала са неба, већ је настала у амбијенту цркве. Црква је њено природно место, а Свето писмо је израз истине цркве.