Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу са благословом Његовог преосвештенства епископа г. Теодосија наставља свој недељни програм. Сваке среде у редовним приликама, у продужетку акатиста од 18 часова, предвиђено је организовање предавања из Светог писма. Тема предавања на дан 10. маја била је ''Ослобађање од греха по Светом писму''. Предавач је био ђакон Дејан Николић, професор Призренске богословије Светог Кирила и Методија привремено у Нишу. РЕЗИМЕ ПРЕДАВАЊА:
Почетак свете тајне покајања је древна црквена пракса примања покајаног грешника у заједницу цркве, након једног периода у којем је он био изопштен. Власт поновног примања, односно разрешења грехова Господ Исус Христос дао је својим ученицима. Том влашћу не располаже свештеник, већ заједница цркве. Свештеник приноси молитву разрешења не у своје лично име већ у име цркве. Друга традиција из које је дошло до свете тајне исповести јесте заповест самоиспитивања коју Свети апостол Павле налаже пишући о причешћивању верних. Она нема смисао услова за причешће већ указује на потребу озбиљног приступања светом причешћу уз стално испитивање себе. Није потребан посебан благослов за причешће, већ обрнуто: потребно је да постоји забрана (епитимија) да би човек одлучио да се не причести. Савремена пракса ретког причешћивања доводи до недоумица. Свештеник налаже посебне захтеве онима који не живе редовним црквеним животом, али је тај образац временом преузет за све верне. Међутим, у нормалним ситуацијама, присуство литургији има искључиву намену причешћивања. То је једина сврха са којом се литургија служи. Место свете тајне исповести је у томе да се покајник поново присаједини заједници цркве, након подвргавања извесној покајној дисциплини. Други смисао је стална активност самоиспитивања, са признавањем сопствених грехова другоме. Саопштавање другоме има силу да ослаби грех у човеку. Апостолска заповест упућује на узајамно исповедање верних у заједници цркве. У монаштву је настала пракса свакодневног исповедања једних другима. То није ритуална исповест већ прилика за ослобођење од греха, за тражење опроштаја и откривање својих унутрашњих мисли. У манастирима су уведени посебни исповедници, али та врста исповести није имала светотајински карактер, нити је исповедник обавезно био и свештеник. То су били разговори у циљу духовне подршке и руковођења. У савременом црквеном животу те две праксе су се спојиле у једну. Човек се понекад нађе у тешкој животној ситуацији, у којој поклекне и изгуби снагу. У тим приликама честа су искушења која долазе од лоших помисли. Није довољно само обредно исповедање пред свештеником, већ и духовни разговор подршке човеку да тај свој проблем разложи и реши. Овде је осим свете тајне исповести потребно и пастирско саветовање, као неки вид психотерапије. Разлика у саветовању у цркви и изван ње тиче се следовања хришћанским начелима. Тешко је доследно се држати хришћанских начела и превазилазити све духовне препреке. Општи савет је да се не треба интензивно борити против својих осећања и мисли, треба их пуштати да дођу и прођу, али не треба ни допустити да нам они одређују начин живота. Не можемо да контролишемо оно што нам долази на ум, нити се треба на томе трудити. Проблем настаје са осећајем кривице и оптерећења, када мисао почиње да влада над човеком. Пут ка духовном миру подразумева да човек не прихвата помисли, чак ни ради препирке са њима. Хришћански живот усмерен је ка општењу у љубави са ближњимаа, а не ка бављењу собом и својим умом. Гордост настаје из осећања сопствене праведности и неразумевања са својим ближњима. Суштина је у потреби неговања људских односа, а не спровођења ритуала и обичаја на основу којих се постојећа комуникација оптерећује и угрожава. Сами црквени ритуали могу бити извор лицемерја, величања себе и осуђивања других. Христос оптужује фарисеје да оптерећују народ бременимаа тешким за ношење. Прилагодљивост и способност оцењивања околности је показатељ човековог духовног здравља.