Апстракт: Овај рад је посвећен блаженој успомени на Нишког и Нишавског митрополита Мелетија, који је мученички скончао свој живот вешањем крај нишавског моста 1821. године са још два свештеника и два родољуба. Његова делатност и значај његовог присуства у Нишу, као и његова жртва у многоме се одразила на доцнији устанак Нишлија против Отоманске власти.
Кључне речи: Митропотлит, Ниш, Нишавска митрополија, Хетерија, Турци, Црква, Србија.
„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић
Са горе наведеним речима нашег чувеног историчара сложиће се многи. На жалост, и данас о владикама фанариотима на нашим просторима остао је зао глас. Ипак, међу многим грчким епископима и митрополитима који су столовали на простору данашње Јужне Србије, било је и оних који су остали упамћени по својим архипастирским врлинама и својој борби за очување повереног им стада. Тако је Ј. Хаџи- Васиљевић записао: „Нема данас ни једнога Словена на Балканском Полуострву, који би зажалио за грчком јерархијом, али ко хоће да призна истину, мора у исто време признати и то, да је и међу грчким владикама било добрих пастира, просвећених, културних и честитих људи и старешина.“1
На овом месту, говорићемо о једном таквом човеку. Без обзира на скромну архивску грађу и литературу којом располажемо, потрудићемо се да у што већој мери
осветлимо и отргнемо од заборава лик великог јерарха и мученика Цркве Христове, кир Мелетија.
Први историјски помен о митрополиту Мелетију налазимо у Томосу Цариградског патријарха Кирила VI и светог синода Константинопољске патријаршије из 1815. године. У овом Томосу, говори се о спајању митрополије Нишке и архиепископије Нишавске у једну епархију, под митрополитом нишким кир Мелетијем. Да бисмо боље разумели политичко-црквено-историјске околности у којима се појављује лик митрополита Мелетија, направићемо на почетку кратку дигресију.Године 17612, када је Нишком епархијом управљао митрополит Георгије, Цариградска патријаршија узима од Софијске и Нишке митрополије одређена подручја и оснива Нишавску епархију са седиштем у Пироту. Не знамо ко је био постављен за првог епископа ове епархије, нити шта се све до 1815. године са њом догађало. Слом Првог и делимични успех Другог српског устанка, довео је до тога да у неослобођеним крајевима због изгубљене територије у централној Србији, Турци поново узму одмазду међу хришћанским живљем.
Године 1815. Нишавска епархија већ има статус архиепископије. Због свих невоља и страдања која су задесила ове две епископије, као и због свог пастирског старања, свети Синод цариградске патријаршије одлучује да две, ратовима опустошене епархије сједини у једну. Потврду за ово налазимо у унапред пометнутом Томосу, где се каже да се Нишавска архиепископија укида ,,због несрећа које је тамо донело наше време, као и због силне навале оних неподношљивих и свима познатих напасника, да је готово сасвим опустела, те се показала немоћном и за најнужније издржавање свога поглавара.“ Други разлог за спајање ових двеју епископија, било је ,,разуздано и сасвим неприлично владање Нишавског архијереја Самуила...“ коме свети Синод налаже да од Нишавске архиепископије ,,остане сасвим удаљен и отуђен и да никакве уопште нема са њом везе ни односа ни основа за поглаварство и господарење.“ Због свега овога, свети Синод нашао је за сходно да ове две епископије споји и стави ,,под нашега у Светом Духу љубљеног брата и саслужбеника кир Мелетија“ који ће носити титулу митрополита Нишког и Нишавског и егзарха Доње Мезије.
Свети Синод увидевши расположење верног народа, сломљеног разочарањем после трагичног слома Првог устанка и разузданог живота својих архијереја, поставља на ово узвишено место ученог и моралног човека, који ће поново успоставити црквени живот и бити властан ,,пасти тамошње словесно стадо, спасилачки га водити путевима јеванђелске благодати, благосиљати га и свештати га и све архијерејске дужности тамо вршити, које обухвата служба његовог положаја.“3
Важно је напоменути да су епископи фанариоти, који су долазили на просторе укинуте Пећке патријаршије, долазили у главном по казни. Ови простори били су ,,рурални део“ простора које је обухватала Цариградска патријаршија. Хришћанско становништво је било сиромашно, па то није одговарало многим епископима фанариотима. Са митрополитом Мелетијем то није био случај. Његов долазак у Нишку митрополију је нешто најважније и најлепше што се епархији Нишкој догодило од почетка њеног постојања; у њу је дошао човек вредан достојанства које носи, а и можда најбољи архијереј дипломата у читавој Отоманској империји.
Митрополит Мелетије је био средњега раста, смеђе косе и браде која је већ била проседа. Када је стигао у Ниш имао је мање од педесет година. По доласку, одмах је почео да ради на поновном васпостављању црквеног живота. Интересантно је да је одмах по доласку на трон Нишке митрополије за свог протосинђела узео Доситеја Новаковића, светогорца из манастира Зографа, који је доцније постао први епископ Тимочки. Митрополит Мелетије је „нарави био благе, живота уредна, чиста, руке издашне, срца побожна, навике у свачем тачне, а особито у црквеној дужности својој.“4 Митрополит Мелетије, покушавао је свим силама да заштити поверено му стадо, тиме што је одмах на почетку успоставио добре односе са турским властима. У Ниш је стигао пре половине јула 1815. године. Ово сазнајемо на основу одговора на писмо, које је Милош Обреновић из логора Београдске нахије послао митрополиту Мелетију у Ниш 26. јула 1815. године.
Прво писмо које је митрополит Мелетије најпре послао Милошу, на жалост није остало сачувано. На основу одговора Милоша Обреновића, видимо да је писмо било пастирског и дипломатског карактера. Митрополит Мелетије саветује Милоша да престане рат са Турцима, свестан катастрофе која ће због тога касније уследитии саветује и га да је боље да дође у Ниш, састане се са Марашли Али пашом и каже му све невоље које су задесиле наш народ. Милош пристаје на разговоре, али не жели да долази у Ниш, по свему судећи из страха. Српски устаници су иначе били неповерљиви према владикама фанариотима због њихове блиске сарадње са турским властима. Стога Милош предлаже митрополиту Мелетију да Марашли Али паша пошаље свог изасланика, коме ће он рећи све проблеме, а док се то не догоди, саветује митрополита Мелетија да брине о народу: ,,Но ти, преосвешцени Архиепископе, који си по Божијем смотренију дошао да Нишку епархију настављаш, учиш и храниш стадо Христово... ако си прави архипастир Христова стада, потруди се за народ да срећан буде и да милост код великоможнога цара добије и да зулума у будуће у овој земљи не буде.“5 Ово писмо из непознатог разлога није стигло до митрополита Мелетија. Ово сазнајемо из следећег писма Милоша митрополиту Мелетију од 31. јула 1815. године.
Из ових писама видимо упорност и вешту дипломатију митрополита Мелетија. Он је био упоран да организује састанак Милоша са нишким Марашли Али пашом. За недељу дана, он Милошу шаље пет писама, убеђујући га да се не ради о превари и да је он ,,јемац, да ће свима бити добро са овим честитим везиром и Богом вам се кунем да није превара и молим вас да не сумњате, већ слободно дођите код мене да вас одведем чесистом везиру да му кажете своје муке и невоље“.6 На ово писмо Милош му одговара да је примио његових пет писама и да види да митрополит Мелетије није примио прво писмо. Он га позива на састанак у манастир Јошаницу код Јагодине, пишући му: ,,И ако си истинити благожелатељ христијанскога рода, дођи да се разговоримо у недељу рано ујутру 1. августа и да поведеш са собом два везирова човека да и они чују шта ћемо казати.“7
Митрополит Мелетије одлази у манастир Јошаницу 1. августа 1815. године, заједно са Хаџи- Јорданом Кајсарлијом и два пашина чиновника. Након договора са митрополитом у истом манастиру 11. августа почињу преговори о миру између изасланика Милоша Обреновића и нишког Марашли Али паше. Митрополит Мелетије је при овом сусрету био преводиоц. Осим грчког, говорио је још и српски и турски језик. Исход ових преговора био је добар за хришћански живаљ. Због рата, пристало се на смањење обавеза према Порти, покољ хришћанског живља је залагањем Марашли Али паше престао, а интересантно је и да је хришћанима било дозвољено да носе оружје: ,,Будите ви султану покорни, па носите за појасом и топове ако хоћете“, изјавио је том приликом Марашли Али паша.
Последица ових разговора је била, да је већ 25. октобра 1815. године, Милош Обреновић носио титулу Обер- кнеза, односно постао је врховни кнез хришћанског становништва. По свему судећи, он је био задовољан посредништвом митрополита Мелетија у српско- турским дипломатским разговорима. У буџету Србије за 1816. годину исписана је ставка ,,за владику Нишевачког 3 000 гроша.“8 После одласка београдског митрополита Леонтија Ламбровића 1813. године, трон београдских митрополита био је упражњен све до доласка митрополита Агатангела 1815. године. Уместо њега, Милош Обреновић је хтео да за београдског митрополита постави Мелетија. До тога није дошло због оштрог противљења Марашли Али паше, сада већ београдског великог везира.9
Након преговора у манастиру Јошаници митрополит Мелетије се враћа у Ниш, где наставља радове на Цркви светих Архангела, које је започео његов претходник митрополит Макарије (1812- 1814.). Благодарећи доброј дипломатији и залагању митрополита Мелетија, Црква је завршена и освећена 1819. године. Овај догађај је за хришћанско становништво града Ниша значио много. Ниш у то време није имао ни једну Цркву. Једина хришћанска богомоља, Црква светог Николаја Мириликијског, претворена је у џамију после Друге сеобе Срба 1737. године. Где су Нишки епископи и митрополити у међувремену служили, можемо само да нагађамо. При новој Цркви, митрополит Мелетије уз помоћ и сарадњу грчих, цинцарских и српских трговаца, оснива 1820. године грчку школу, која ће постојати до 1830. године. У овој школи поред грчке учила се и словенска писменост, а први учитељ је био Никола Кратовалија Георгијевић. И пре тога, вероватно одмах након свог доласка, митрополит Мелетије се залагао да послуписмене свештенике и ђаке научи словенској писмености, па је за то одредио писмене нишке свештенике, које је ту затекао. Учитељ Таса у својим мемоарима ће двадесет година касније записати: ,,Првих деценија XIX века у Нишу нити је било какве основне школе, нити је уопште било какве
школске зграде. Владика Мелетије нареди поповима да децу уче словенској писмености. Од тада код некога попа Цветка било је неколико ђака које је он подучавао, а они су му плаћали по два гроша месечно. Сем њега, око себе је купио ђаке и ђакон Григорије у кући некога Милоша. Ђакон Григорије је доцније постао нишким владиком.“10
Међутим, овај период благостања у коме је хришћански живаљ кратко уживао, нагло је прекинут. Након одласка Марашли Али паше у Београд, у Ниш бива постављен Али паша. У ово време у Отоманској империји, а нарочито на Балкану, почиње све више да јача национални дух потлачених народа и све већа жеља за ослобођењем од турског јарма. Године 1814, у Одеси Грци оснивају тајну револуционарну организацију Φιλική Εταιρεία, која је имала за циљ ослобођење Балканских народа од турског ропства и обнову Византијског царства. Припреме за устанак су трајале дуго. Он је напокон почео у манастиру Велика Лавра на планини Хелмос 25. марта 1821, када је митрополит патарски Германос благословио устаничку заставу и устанике, па је устанак у следећа три месеца захватио цели Пелопонез, добар део континенталне Грчке и многа Грчка острва. Φιλική Εταιρεία је извазвала одушевљење европског духовног и јавног мишљења. Јелински покрети широм света, прилозима, добровољачким одредима и богатом уметничком продукцијом, активно су помагали Грчке устанике. Најпознатији европски интелектуални духови, попут Пушкина и лорда Џона Гордона Бајрона, стали су на страну Грчке слободе. Француски сликар Де ла Кроа у једном од својих најбољих дела, приказао је страховит покољ Грка на острву Киосу. Ипак, без обзира на велики успех Хетеријског покрета, ови догађаји су дубоко потресли Отоманску империју, која је решила да устанке који су букнули у Грчкој, Влашкој и Молдавији угуши у крви.На Васкрс 10. априла 1821. године, цариградски патријарх Георгије V, ухваћен је био после Литургије и везан, а потом утамничен. Око пет часова по подне осамдесетогодишњи патријарх био је обешен у свечаном одјејанију, онако како је служио, на вратима патријаршијске Цркве. Истовремено још шест јерараха, међу њима три митрополита, имали су исту судбину у другим деловима вароши. После извршеног варварства над поглаваром Цариградске патријаршије, дошао је пред патријаршију велики везир и пушећи чибук мирно је посматрао патријархов леш који су Јевреји са задовољством вукли по градским улицама и најзад бацили у море.
Нереди и свирепости нису били само у Цариграду. У Једрену је убијен бивши патријарх Кирило VI. У Солуну епископ Кипарски. Тада је поубијано и повешано око осамдесет епископа. У Мореји приликом освојења Патраса, Турци су посекли око петнаест хиљада становника. Порта је решила да по сваку цену на исти начин спречи устанак и у Србији. Њихов страх био је оправдан. Претпоставља се да је у Нишу у време ових догађаја било око 200 активних чланова Φιλική Εταιρεία. У покрету је било трговаца и занатлија, али и свештеника, који су преко својих контаката, занатлијских и трговачких, били добро обавештени о развоју догађаја у овом револуционарном покрету. Упркос својој мировној политици у односу према турским властима, многи историчари сматрају да је митрополит Мелетије био главни човек Φιλική Εταιρεία у нишавском округу. Ипак, без обзира на устанке у околним земљама, Србија је била поштеђена благодарећи великим напорима кнеза Милоша и Марашлије, који су успели да очувају мир. И Срби и Турци у београдском пашалуку су се плашили да не дође до узајамног покоља. Међутим, Порта је ипак страховала да се и Срби не дигну на устанак, знајући да су многи српски емигранти и Карађорђеве присталице припадали покрету Φιλική Εταιρεία. И на самог кнеза Милоша пала је сумња у месецу фебруару 1821, када је приликом тајног прелаза код Адакале ухваћен Аристид, један од апостола Φιλική Εταιρεία, који је носио Милошу писма од грофа Ипсилантија у којима га позива на заједничку борбу против Турака. Абдурахман паша, послао је сва одузета документа у Цариград, а Аристид је погубљен. Ипак, Турци су већ три дана после погубљења цариградског патријарха Кирила V послали у Ниш 5 000 војника на челу са Хусеин пашом Гаваназоглуом. Војска је преко Солуна у Ниш стигла на Духове 10. јуна 1821. године. По доласку он је преузео власт и постао нови мухафиз Ниша. Одмах је почео да улива страх у становништво. Најпре је наредио да се посече његов претходник Али паша и да се ухапсе виђеније нишлије, између осталих и митрополит Мелетије, и још два свештеника, прота Стојан и свештеник Ђорђе. Поред њих, ухапшено је и око 200 људи из Ниша и околине.11 Стрепећи од потенцијалног напада на Србију, Милош Обреновић шаље у Ниш Хусеин паши своја два изасланика да поздраве пашу у његово име и предају му дарове које му је Милош послао. Паша је поручио Милошу да се не боји и да турска војска неће напасти Србију. Након посете паши, делегација је отишла у затвор да посети и митрополита Мелетија и пренесе му поздраве од Милоша. Митрополит Мелетије је овом приликом послао кнезу Милошу пар чарапа уз поздраве. Касније ће они посведочити, а М. Ђ. Милићевић записати, да су турски чувари који су чували митрополита Мелетија молили делегате да убеде владику да побегне уз њихову помоћ. Када су они то покушали митрополит је одговорио: „Нећу такво нешто чинити! Боље да страдам ја један, него да многи народ због мојега бекства пострада.“12 Егзекуција митрополита Мелетија, проте Стојана и свештеника Ђорђа, извршена је већ трећег дана Духова 12/25. јуна 1821. године на нишавском мосту са супротне стране тврђавске Стамбол- капије. Опис њиховог страдања забележен четрдесет година касније, на основу сведочанства очевидаца, остао је сачуван код М. Ђ. Милићевића. Он бележи да су митрополит Мелетије, прота Стојан, свештеник Ђорђе и угледне нишлије Младен, Голуб и Радисав изведени на нишки мост, где су већ била подигнута шест вешала. „Владика је ишао напред; за њим прота Стојан, па за протом она четворица. Сви беху ведри, мирни, озбиљни, као да иду на какву црквену свечаност. Владика узе свој конопац, прекрсти се, три пута га благослови па, наденувши сам себи замку на врат, рече: Сад, синци, вуците! За тренут ока, владика мученик беше високо у ваздуху! И сви остали тако мирно одоше за својим владиком и умреше тако спокојно, тако јуначки да извршник те крваве пресуде рече: Јазук што нису муслимани.“13
Након погубљења, остали народ који је био заробљен је пуштен, а Хусен паша је поднео кратак писмени извештај Марашли Али паши у Београд. Међу документима које су изгорели у Народној Библиотеци у Београду приликом бомбардовања 6. априла 1941. године, налазило се у оригиналу писмо Хусеин паше Марашли Али паши. На срећу наш историчар, Г. Елезовић, објавио је факсимил и превод овог писма у листу Политика број 8079, од 2. новембра 1930. године, па нам је оно на срећу данас сачувано у овом облику. Због своје важности, писмо износимо у целости:
,,Његовој племенитости срећном, милостивом брату ми најцењенијем, најпоштованијем Господину везиру и муширу
Пређашњи мухафиз Ниша Али паша, не хотећи да мирује, начинио је савез са нишким митрополитом па је потајно ноћу одржавао састанке и кројио планове да, сачувај Боже, истреби народ муслимански у Нишу и на тај начин да високој царској влади и вечном царству натури на врат једну велику бригу. Пошто сам најсвесније испитао ствар, погубљени су поменути паша, речени митрополит, двојица свештеника и два ћаифа, који су сви били утицајни људи у вароши. Пошто су због тога погубљени, њихова тела, што су у зло била огрезла, склоњена су са лица земље. Одсечена глава поменутог паше послата је на врело правде (у Цариград).
Интерес посла захтева да мојој маленкости изволите послати једну бујурулдију како је ваше везирство уобичајило давати мутеселимлук градским чуварима и једну бујурулдију ајанску, оставивши места непопуњена за имена.
Даље што се тиче овога краја користим прилику да вас известим да се неће пропустити ништа да се учини што буде потребно у пуној оданости и искрености према вама. Од Бога се надам да ће ваш слуга Мустафа бег, многоцењени мухурдар, ако то ви зажелите, моћи да вас о свему обавести више но што је у овом мом писму казано. У сваком случају жеља би ми била да преписку наставимо и покорна молба да ме штедро помажете чиме ћете ме особито обавезати.
25. шевала хиџријске 1236. године.“ односно, 15. јула 1821. године, рачунајући по старом календару.
Из овога писма не виде се имена оних који су погубљени, али се види да их је обешено пет, што се не слаже са претходним описом М. Ђ. Милићевића. Према писму Хусеин паше обешено је само пет хришћанина, док је шести погубљени Турчин. Из записа Милићевића не види се да је тај податак довољно контролисан. Није искључено да га је он и у предању или казивању забележио, те у недостатку других извора за сада се мора узети као тачнији овај поверљиви извештај Хусеин паше. Но, како Милићевић набраја имена тројице грађана који су погубљени, а Хусеин паша помиње само двојицу, не можемо знати који од горе именованих треба да изостане. Што се тиче свештеника, подаци се у свему слажу. Интересантно је и да се на слици познатог нишког сликара Стевана Никшића Лале „Вешање владике Мелетија и Нишлија“ виде само петорица обешених.
Митрополит Мелетије Мученик и остали пострадали са њим, висили су на вешалима три дана. Након тога, турске власти су допустиле породицама да свако свога скине и укопа. Владику Мелетија сахранили су преживели нишки свештеници у посебном горбу, а остали су сахрањени у својим породичним гробницама. Доцније су кости митрополита Мелетија извађене из гроба, и чуване су у кивоту у малој Саборној Цркви, да би касније биле положене у гроб митрополита Григорија иза олтара мале Саборне Цркве светих Архангела. На надгробној плочи митрополита Григорија нема никаквог помена о томе. Иза митрополита Мелетија, остао је један Служебник већег формата.14
Питање канонизације митрополита Мелетија и осталих пострадалих са њим никада није покренуто. 29. децембра 1913. године, поводом прославе 1600 година од доношења Миланског едикта, владика нишки свети Доситеј Васић освештао је споменик који је подигнут на месту страдања митрополита Мелетија и осталих са њим пострадалих. Интересантно је да су на споменику исписана имена шесторице обешених. За време Првог светског рата Бугари су у почетку мислили да су то њихови људи пали као српске жртве, па су чак мењали и натпис на споменику.
Године 1959, споменик је због изградње кеја на Нишави премештен у нишку тврђаву, одакле је поново враћен на кеј 11. јануара 1990. године где се и данас налази.
1 Ј. Хаџи-Васиљевић, Просветне и политичке прилике у Јужним Српским областима у XIX веку, Београд 1928, стр. 293.
2 Е. Голубинский, Краткий очерк истории православных церквей Болгарской, Сербской и Румынской или Молдо-Валашской, Москва 1871, стр. 148
3 Д. Анастасијевић: „Кроз једну збирку новијих аката цариградске патријаршије о њеним епархијама“, Богословље за 1933, стр. 109- 123
4 М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд 1884, стр. 65
5 В. Петровић, Н. Петровић, Грађа за историју Краљевине Србије, Београд 1884, стр. 96- 99
6 М. Вукићевић: „Писма из Првог и Другог устанка“, Споменик СКА XXXVII, Београд 1907, стр. 147
7 Ibid. стр. 104- 105
8 М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. године, Београд 1903, стр. 67
9 Б. Куниберт, Српски устанак и прва владавина Милоша Обреновића 1804- 1850. Београд 2001, стр. 99
10 Ј. Хаџи- Васиљевић, Просветне и политичке прилике у Јужним српским областима у XIX веку, Београд 1928, стр. 13
11 М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Београд 1884, стр. 65
12 М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба, Београд 1888, стр. 443- 446
13 Ibid. стр. 445- 446.
14 П. Гагулић: „Вешала на Нишави“, Глас епархије Нишке 1- 2, 1971, стр. 41.