У лужничком селу Стрелац у општини Бабушница, налази се Црква Успења Пресвете Богородице, подигнута 1838. године. При овој Цркви од 1838. до 1879. године постојала је и школа у којој се под турским јармом образовало укупно 72 свештеника. Ова школа учинила је лужнички округ главним српским црквено- просветним центром у Отоманској империји. Школа је за непуних шездесет година свог постојања променила четири учитеља. Најзаслужнији за њено оснивање и шездесетогодишњи рад био је благочестиви прота Раденко Гмитровић, родоначелник благородне свештеничке породице која је изнедрила дванаест генерација свештеника. На корицама Триода Цркве светог Илије у селу Љуберађа, исписана је занимљива биографија свештеника Раденка Гмитровића. Биографију је по свему судећи записао његов син Глигорије Поповић, такође свештеник. Ову биографију први је објавио Т. Ђорђевић у свом раду „Белешке о школским обичајима у пиротском округу за време Турака,“ објављеном давне 1896. године у листу „Учитељ.“ Због историјске важности, биографију износимо у целини:„Свјаштеник Раденко Гмитровић, рођен од православних христијана родитеља: оца Гмитра и Ангелина у 1811. године, месеца априла у месту Стрелцу, срезу лужничком, округу пиротском. У својој четвртој години возраста беше са оцем својим дошао у Нишу, где је две године са оцем провео, и доцније у Србију прешао у село Рипањ, округу београдском, гди се је такођер две године бавио. Једнога дана отац га доведе у Београду, на колима, и кад су већ у варош стигли, оставио га беше у једној меани. Но он тек онда бејаше са својих 7 година. Па како не беше видео други пут тако велику варош, упути се улицама, те у једну, те у другу, и тако изгуби механу, да се врати. У то време неки човек, видећи га, да је стран, поведе га са собом у манастиру Раковици, два сата растојања од Београда, и ту га остави код калуђера. Отац његов ако и да га је тражио на све стране, ал' забадава, није га могао наћи, нити о њему што разумети. Тек после три месеца дозна да се налази у манастиру Раковици. Дошавши му отац манастиру, нађе га, и хтеде собом повести, но он мољаше оца да га остави, пошто му је сасвим добро у манастиру, и да ће овди моћи научити читати и писати. Отац му се приволи и остави га у манастиру. После неколико година Раденко совершено је изучио Часловац и Псалтир. Те тако ту до 20 годишњу возраст проведе као послужитељ монастира, гди је за то време сво црквено богослужење изучио, као остали свештеник. За дивно чудо, да је био за време бављења у монастиру толико омиљен, да га калуђери нису од себе одвајали. Али наскоро и њему срце зажели да посети своје родно место. И тако крене са својим оцем и братом у своме селу Стрелцу. Ту се наскоро свештеничког чина прими, где је како у своме селу, тако по оближњим селима провео 48 година као свештеник, поучавајући народ вери хришћанској. И доиста през времена свештенства његовог, у оне тужне дане, у којима крајевима још је била тирјанска рука владала, наш свештеник Раденко поднео је доста великих мука и невоља, јер је увек тужио за ослобођеном Србијом, и молио Бога, да доживи онај радосни дан, и да види његово отечество, да се саједини са мајком својом Србијом. И заиста Бог му је услишио молитву, и он је видео своје место ослобођено, на пре две године своје смрти. Он је увек био непоколебив и бранио је до последњег часа своје стадо од сваког зла и нападаја. Оваком доблестном свештенику и служитељу олтара Божијег, нека му је вечна слава! Свјаштеник Раденко за време своје свјаштеничке дужности, он је још и ове заслуге и успомене оставио, и то: у селу Стрелцу подигао је Цркву и школу, а тако исто и у селу Студени, које и данас постоје. Он није жалио труда, само да би могао унапредити све оно, што је било корисно за његово стадо. И тако 1879. године преставио се у вечност, у свом родном месту, на својој 68- годишњој старости. Слава му! По смрти својој оставио је два сина по имену Глигорија и Ђорђа. Данас су обојица свештеници.“
Неколико интересантних детаља о њему, које ова биографија не бележи је да се као двадесетогодишњи младић вратио у родно село, где је ступио у брак са Магдаленом, кћерком угледног стрелачког домаћина. Митрополит пиротски Јероним, рукуположио га је за ђакона и свештеника и поставио за пароха у родном селу 1835. године.
Одмах по постављењу, почео је изградњу Цркве, коју Турци нису ометали. Веома проста грађевина са апсидом и отвореном припратом, брзо је живописана и у потпуности завршена већ 1838. године. На порталу изнад улазних врата записано је: „Овај божанствени и свештени храм исписа се 1838. године, за време попа Раденка, сина Гмитова.“ Исте године, поред цркве је направљена и мала кућа покривена сламом у којој је основана школа. Децу из Стрелца и околине учио је у периоду од 1838. до 1843. године свештеник Раденко Гмитровић. Године 1843. свештеник Раденко довео је још једног учитеља из Лесковца, који се звао Јован. По занимању је био конопчар, који је у Стрелац дошао да ради као надничар. Како је био писмен, постављен је за учитеља. Јован је 1846. године рукоположен за свештеника и постао је парох у селу Љуберађа. На његово место, свештеник Раденко, доводи новог учитеља Миленка Поповића, свештеничког сина из села Големо Боњинце. У школи је учитељевао шест месеци, да би након тога наследио свог оца на парохији у селу Големо Боњинце.
У међувремену, подигнута је око 1845. године нова школска зграда од чврстог материјала, која је постојала до друге половине XX века. Након Миленка Поповића, учитељ је био Ђорђе Николић из Ниша. Овде је учитељевао три године, до 1849. године, када је постао свештеник у Нишу, са парохијом у селу Међурово.
Од краја 1849. до почетка 1857. године, једини учитељ био је свештеник Раденко Гмитровић. На Богојављање 1857. године у школи почиње да предаје Раденков син Глигорије Поповић, који ће свог оца наследити на стрелачкој парохији, а касније бити парох љуберађски. У посном Триоду Цркве светог пророка Илије у селу Љуберађа налазе се имена 72 ученика стрелачке школе који су постали свештеници широм нишке и нишавске митрополије. Последњи свештеник који се тамо школовао, био је прота Светислав Жујовић (1863.- 1943.), парох бабушнички.
Прота Раденко Гмитровић, упокојио се у Господу 1879. године. Иза себе је оставио и цркву светог Николаја у селу Студена код Бабушнице. Црква је подигнута 1867. године, за време пиротског митрополита Партенија. Иза ове Цркве налази се и гроб пречасног проте Раденка Гмитровића.