У Првом светском рату, бугарска војска је интернирала и убила преко 100 свештеника и монаха широм нишке епископије. Не постоји тачан број и тачна слика колико је свештеника пострадало, јер ти подаци из различитих разлога, нису научно прикупљени, обрађени и проверени. По завршетку Првог светског рата, августа 1919. године, на ванредној скупштини српског свештенства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, проти Стевану Димитријевићу било је поверено да изради споменицу свештеника страдалих у Првом светском рату. Споменица је делимично објављена у „Веснику Српске Цркве“ бр: XV, од 24. јула 1919. године, а допуњена у истом часопису 1921. године, бр: IX- X, на странама 50- 62. О страдањима свештеника нишке епархије писао је 1922. године и Јован Хаџи Васиљевић у свом делу „Бугарска зверства у Врању и околини 1915- 1918,“ као и лесковачки учитељ и писац Сретен Динић у делу „Бугарска зверства у врањском округу“ штампаном у две књиге 1921. године. У новије време крушевачки прота Драгић Илић објавио је стара писана сведочанства о страдањима свештеника у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године.
О страдању свештеника нишке епархије, остала су сачувана сведочанства двојице преживелих пиротских свештеника- Милије Јончића (1870.- 1951.) и Димитрија Мијалковића, који су сведочили и о томе како су преживели рат.
Сведочанство проте Милије Јончића објављено је у часопису „Српски православни календар Васкрсење за 1923. годину“, на странама 20- 25, а објавио га је у делимично измењеној форми и Драгиша Г. Здравковић у својој књизи „Бесмртници округа Пиротског 1912- 1920,“ штампаној у Нишу 1924. године. Због историографске важности, у наставку преносимо ова сведочанства.
СЕЋАЊЕ СВЕШЕНИКА МИЛИЈЕ ЈОНЧИЋА
Ниш је био пун избеглица међу којима и велики број свештеника. Ми се решавасмо да ли да останемо или да идемо за војском. „Ја лично остајем, а сваки од вас може радити по личном нахођењу“ беше одговор епископа Доситеја, на наше питање шта да радимо. И ми сви остадосмо, да са народом делимо зло.
23. октобра су ушли Бугари у Ниш. После 4- 5 дана био је интерниран епископ Доситеј, а затим све свештенике који су се у Нишу затекли, позваше у управу града и том приликом управник нам рече, да је упутио питање влади о нам. „И ако будете интернирани не бојте се, јер идете у вашу братску земљу, у којој ћете бити наши драги гости,“ говораше нам он.
7. новембра добош је објавио, да се сви свештеници, професори, учитељи и чиновници јаве командантству најдаље до 10. новембра, ради примања „откритих листова,“ што је значило да нећемо бити интернирани, већ само за слободно кретање, да добијемо легитимације. Не слутећи ништа, шта нам се спрема нас 22 свештеника јавили смо се неки одмах, а неки у року, али уместо да добијемо „открит лист“ ми смо, како се ко јавио били затварани.
11. новембра изведоше нас из затвора и пред затвором видесмо још 3- 400 несретника, војника и грађана. Нама, свештеницима придодаше још 2 официра и ова поворка робова у 9 сати пре подне пође из града Нишког пут Белој Паланци, где стигосмо у 11 часова увече прегладнели, преморени и премрзли.
У Белој Паланци нас 22 свештеника и 2 официра зауставише и уведоше у једну кафану, а ону групу војника и грађана отераше даље у мрак по блатњавом путу, да их и даље шиба ветар и киша док их и тих мука не ослободе.
У кафани нас прими официр неки Зарије Стојанов, који нам се лукаво „извињавање,“ што нам услед ратних прилика није могао спремити лепше преноћиште, али ипак да ћемо се моћи ноћас одморити за сутрашњи пут у 8 сати изјутра. Шта је ко имао вечерао је и једва је чекао да легне на прљави патос, назасрт ничим, како би што пре ухватио сан и у сну заборавио све патње душевне и физичке.
Само што смо заспали улетеше наоружани војници и почеше нас будити, да одмах морамо на пут, да бисмо сутра у 6 сати ујутру стигли у Пирот на воз за Софију. Када смо почели протествовати, да смо неспособни за даљи пут, војници нам одговараху кундацима по презеблим телима. На тај начин као стоку истераше нас пред кафану и уредише нас по 4 у ред.
Време беше страховито. Ветар хладан фијукаше, а хладна киша, помешана снегом удараше нас да нам се и крв леђаше. Када опора команда бездушног официра паде, да кренемо, наша поворка од 24 човека, опкољена наоружаним до зуба војницима крену кроз мртве улице окупиране вароши.
Свако заваравање беше ишчезло када један војник пок. Јанку Јанковићу, који беше болестан и хтеде напунити флашу са реке, која пролази кроз Белу Паланку, узвикну: „Шта ће ти вода, сада ћемо стићи, јер је врло близо!“
Заиста село Кременица од Беле Паланке не беше даље од 2 километара. Испред села седосмо да се одморимо и после неколико минути кренусмо даље још стотину метара и тада наредише нам да скренемо десно „јер је туда краћи пут за Пирот“ а на то им покојни поп Лука Марјановић одговори: „Да, да, ово је најкраћи пут за онај свет.“
Кад смо пошли преко једне њиве влажни ваздух проламаше лелек и опраштање изгубљених са својим милим и драгим. На месту „Јанкова Падина“ иза „Големог Камена“ војници се постројише за трен ока позади нас и почеше у леђа да нас пушкарају. Настаде јаукање и самртни крици несретника. Ја почех бежати уз брдо, а са стране од мене видех и једног официра, а одмах испед мене свештеника Тихомира Поповића и Јована З. Поповића. Кроз клисуру одјекују плотуни. Нас су такође опазили и окренули пушке к нама, а куршуми фијукаше широм целог брда уз које бежасмо. Ја наиђох срећом на један жбун и ту се прикрих и остадох до зоре. Око 6 сати видех војнике са једним официром донесоше канте са гасом, полише несретне свештенике и упалише их а даље од мене спазих, како са брега свлаче мртвог Зарију, па и њега метнуше на ломачу.
Ја сам, пошто се сва трагедија у „Јанковој Падини“ завршила и војници се вратили, скинуо свештеничку мантију и готово го провукао се до најближе куће и пошто сам се претставио домаћину као опанчар, затражих да ми да неко старо одело, што он и учини, а затим потражих маказе, да одсечем браду, изговарајући се, да не смем са брадом отићи кући, јер ће ми се деца поплашити. Али како он немађаше маказе, даде ми нож, којим одсекох браду, потом сам се одморио, кренем за Пирот и код куће све до 28. јуна 1917. године лежао сам испод патоса у скривници коју сам ја са женом преко ноћи ископао, а затим преко ноћи и дотеривао за угоднији мој смештај. 6. августа 1918. године био сам интерниран и ослободио се ропства, када је наша дична војска ослободила и цео наш напаћени народ.
Ето како сам се ја спасао, а како су моји другови и браћа страдали од немилостиве, прљаве и крваве руке непријатељске.
(Драгиша Г. Здравковић, Бесмртници округа Пиротског 1912- 1920, 27- 31, Ниш 1924.)
Сведочанство проте Димитрија Мијалковића објављено је у листу Политика бр: 53002, од 7. децембра 1930. године, на страни 10, под насловом „Човек који је побегао са губилишта.“ У наставку илажемо препис чланка.
СЕЋАЊЕ СВЕШЕНИКА ДИМИТРИЈА МИЈАЛКОВИЋА
Ових дана, навршило се петнаест година од страшног покоља српских свештеника, учитеља и остале интелигенције која се затекла у Србији окупираној од Бугара. Један свештеник који је заједно са сином вођен тада на губилиште и који је имао ту непојмљиву срећу да заједно са сином побегне испред саме смрти, пише нам сада и сам описује како је то било:
На дан Свете Катарине, 24. новембра по старом 1915, увече око 10 часова, извођени су из последње собе у начелству среза сурдуличког један по један Светимир Николић, резервни поручник из Пирота, па један студент, резервни поручник из Врања, па Марко Вапа, резервни потпоручник из Пирота, такође ђак, па један резервни потпоручник из Београда и један резервни потпоручник из Шапца и сви су били везани једним конопцем. За њима у други конопац везани су Анђелко Шопић свештеник, Серафим, јеромонах манастира темског код Пирота, ја, па Стојан Мијатовић, свештеник из крајинског округа, за њим мој петнаестогодишњи син Станислав Мијалковић, ученик IV разреда пиротске гимназије и на крају Владислав Шопић, дете од 12 година.
Сваког појединца су засебно изводили из собе, па пред улазом у среско начелство све до голе коже опицали, све повадили и часовнике и новчанике и перорезе и мараме и трпали у бошчу од једног стоног застирача који је држао сам командант у Струмици Јуруков. А претресао је и у бошчу трпао његов помоћник Маџаров. Како је који од нас изведен, опљачкан је, па везан у конопац.
Прво смо кренули ми, конопац у коме су била четири свештеника и два детета. Испред нас је носио један бугарски војник чкиљав фењер, а иза нас ишла су она петорица заробљених официра, док је поворку завршавало тридесет бугарских војника са пушкама и бајонетима. У том поретку сиђосмо на улицу, па око среске канцеларије избисмо на друм крај Врле Реке и друмом покрај реке навише до једног малог моста с десне стране. То је био гробљански пут.
На по пута повикаше бугарски војници:
- Стојте! Онај брадати официр побеже!
То је био Светимир Николић. Сви се обрадовасмо. Али мало после чусмо:
- Хајде, хајде, ухватисмо га.
Мислим заиста су га ухватили и очајавам:
- Ух, ја сам себи једну руку одвезао и мучим се око друга. Мислим да бежим, а они и онога џина стигли и ухватили. Али ако Бог да...
Сетих се онога облака што се спусти између спровода мртвог тела Свете Богородице и гонитеља. Тако може и нас Божија Промисао спасити, ако хоће. Само да не дангубим. Пружих руке иза неготинског свештеника Стојана да одвежем свога сина Станислава. Стојан ме осети:
- Мене, мене одвежи да дохватим дете.
Смакох му конопац с једне, па с друге руке.
И поп Стојан отиде у помрчину, на леву страну. Нико га не чу и не осети. Али у том часу калуђер Серафим изненађен повика:
- И поп Анђелко побеже!
Ја га лактом гурнух и он ућута.
Но сад се празан конопац отегао и не могу дете да дохватим у помрчини. За то дохватих конопац и претурих га преко обе руке да изгледа као да сам везан, па конопац као ведро из бунара вукох док дохватих мога сина. Брзо му смакох конопац с десне руке, али с леве не могу.
- Брже, сине.
- Не може, оче, торбица се увезала за конопац.
Бугари почеше да се препиру. Онај с фењером виче:
- Тука бе!
Показује нешто што личи на ископан гроб.
А они позади вичу:
- Оште бе, како тука!
Дете још неодвезано. Шта да урадим. Овако ћу:
- Војниче, војниче, оди откини детету торбицу да му не смета.
И војник с фењером одиста приђе, па откиде детету торбицу, задовољан што се дочепао бар неке пљачке. А кад се окрену и оде своме месту, ја брзо смакох детету с те руке конопац и дошапнух му:
- Бежи, сине!
Он се обема рукама ухвати мени око врата.
- Нећу, тата, без тебе! Ко ће нам чувати малу Мицу и Мику? Смакох му руке с врата:
- Бежи, сине и ја ћу.
Али он, на несрећу, не наже у ледину лево, него јурну десно испред нас и фењера. А ту на путу камењар, па се чуше ципеле. Погледах на ту страну, а оно зид од камења висок до појаса. Ухватиће га на зиду као зеца. Приметише га. Стаде вика. Смакох конопце са својих руку и окретох се лицем Бугарима, да ли ће потрчати од њих двојица, петорица, свеједно. Зубе имам, десет прстију, руке и ноге. Ту ћу да их претурам, само дете да не дохвате, а са мном после шта буде. Држим на грудима конопац и грчевито га стежем од страха и муке. Један је дигао пушку и као каписла нешто пуче, али пушка не. Мало затим опет каписла, па опет чегртање па трећа каписла, али пушка не пуче. Дете се претури преко зида и у истом часу одјекну плотун свих тридесет пушака.
Заборавио сам да треба и сам да бежим.
Плотун ме је тргао, те јурнух у противну страну. Још један плотун, не знам да ли за мном пуцају или за дететом, али ја сам већ на ливади изван пута. Убрзо затим и трећи, а затим загрокташе пушке појединце. У исти час чу се јаукање и кукање:
- Јао, јао, јао!
Да се крв у човеку следи.
Кад стигох доле на друм, застадох да мислим куд ћу сада. Горе су војници. Предамном река шуми и ломи се вода преко камења. С оне стране бугарска територија. Са ове друге наша варошица поседнута од Бугара. Тамо ћу. У свештеничком сам оделу, ако ме ухвате опет ће ме одвести на губилиште, али нека воде куд хоће.
Пређох преко моста, никога нигде нема. Само што даље да измакнем, а сутра када сване, горе ћу прегазити реку и отићи ћу до зида. Ако иза зида има крви, други нико није прескочио само моје дете. Онда не треба ићи кући. Зар ја да живим, а он да трули у земљи? Видео сам где је њихово команданство и командант. Биће тамо стражара њихових и пушака...
У том размишљању погрешио сам друм у ушао у неки ћорсокак. Двојица збили главе и шапућу. Неће бити да су Бугари. И заиста, то су била два младића Сурдуличана. Испричах им за покољ и замолих да ме склоне негде.
Један ме од њих поведе својој кући, а кад сам се опраштао са оним другим, ја га целивах у образ и замолих га, ако види кога страног момчића од шеснаест година да га зове „Цанко,“ па ако се окрене, он је, и нека му онда рекне да иде кући у Пирот.
Мој спасилац ме је крио ту ноћ а изјутра уведе ме у њихов дућан и сакри иза тезге. Доцније ме одведе у једно сопче иза дућана.
- Сине, ако имате маказе и чешаљ, дај их овамо! замолих га.
- Немој, господине, да се бријеш, грехота је.
- Опростиће Господ, сине. Грехота је, ако погинем, јер имам још двоје мале деце, а немају мајке.
И мој спасилац отиде, донесе и маказе и чешаљ и метну на сто пред мене.
Ја почех сам да режем. Отсекох леву страну браде:
- Ево, на мени нека је грех!
Па метнух браду у крило. Да не би младић, ако би му се ма када шта десило мислио да је ово зло учинио. Додах му маказе и чешаљ, те ме он лепо ошиша до коже.
Кад ме испрати на капију, ја га пољубих у чело и у образ:
- Како ти је име, сине?
- Милорад.
- А како оцу?
- Стојан.
- А презиме?
- Јанковић.
- А како прекор?
- Гребенчари.
- А ја сам поп Мита из Пирота. И ви сте ми сада род рођени. Ако долазите у Пирот, знајте да имате тамо сроднике.
Замолих и њега да ми тражи сина и да му каже да сам жив ако га види.
Од мог Цанка ни гласа све до Пирота.
У једним врбама близу Пирота чекао сам са још два наша војника да смркне. Једва некако дочекасмо мрак и пођосмо обилазним путем у варош. Преко пута моје куће дебео кестен. Ја стигох до њега, али нећу даље, јер отуда долази једна жена. Она ме може познати и причати женама, па могу и Бугари познати да сам дошао. Заклоних лице иза кестена. Али она жена отуда рече:
- Добро вече!
- Познадох по гласу: моја сестра рођена.
- Параскево јеси ли ти?
- Али она ћути, не може да ме позна.
- Параскево, ја сам твој брат Мита.
Крикну она:
- Па, Бато, Цанко нам каже да си погинуо. Плачемо сви по кући. А он се удара у главу, ништа не једе и само потрбушке лежи и нариче: „Ја сам тамо био, ја сам видео, тата је погинуо. Мицо, Мико, ми сада немамо ни тату ни мајку. Тата је казао, тетка да нас чува.“
- Хвала Богу, рекох и прекрстих се, само кад је Цанко жив.
Годину и по дана крио сам се све до 11. јула, када после Прокупачке Буне, објавише Бугари амнестију свима који се сами јаве.
Кад се јавих, најпре ме одведоше у општински суд. Ту ме први пут саслушаше, па у срезу, и најзад, по трећи пут, у командантству код начелника станице.
Ту из побочних врата, из оближње канцеларије, изађе један нижи официр, црн, омален, рекоше да је македонштвујушчи. Ухвати се за наслон моје столице, па рече преко мене:
- Този ли је поп Мита, војвода на Коста Пећанац, што забегнал па се кута по Пиротско? Бре, тврди хора, толко време да се не продаде на закона!
А командант који ме саслушаваше викну на њега:
- Врви! Умни хора. Размирно време. Прокријено млеко мачке не лочу. Знаје ли човек у какви ште рци да падне, па за това није излазил.
ПОСТРАДАЛИ СВЕШТЕНИЦИ
У параклису нишке Саборне Цркве налази се спомен плоча са именима пострадалих свештеника нишке епархије у Првом светском рату. Ипак о њиховим животима се скоро ништа или веома мало зна. Остале су сачуване фотографије појединих свештенослужитеља. На овом месту покушаћемо да на основу оскудних података расветлимо ликове ових светих мученика, њихове животе, места службовања и места њиховог страдања. Редослед њихових имена је исти као на спомен плочи у нишком Саборном храму.
Добросав Марковић, окружни прота нишки; рођен је око 1862. године у Сокобањи. У ђаконски чин рукоположен је 20. новембра, а у презвитерски чин 18. децембра 1898. године. Завршио је основну школу, нижу Гимназију, Богословију у Београду и Духовну академију у Москви. Најпре је службовао на другој ражањској парохији, а доцније је постао окружни нишки прота. Пострадао је у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године у Јанкиној Падини код Беле Паланке.
Јеромонах Киријак Хиландарац, старешина метоха нишког; како је у свом помјанику записао прота Стеван Димитријевић Алексинчанин, јеромонах Киријак је ухапшен након доласка бугарског епископа Варлаама у Ниш 7. новембра 1915. године. Ухапшен је уз помоћ бугарског војног свештеника Вељка Караџова из Видина и одведен у затвор у нишкој тврђави. 11. новембра 1915. године кренуо је заједно са осталим свештеницима возом у интернацију у Бугарску. Стрељан је у Јанкиној Падини са осталим свештеницима у ноћи између 12. и 13. новембра 1915. године.
Лука Марјановић, парох нишки, рођен је фебруара 1874. године у селу Накучани у подрињском округу. Завршио је шест разреда Гимназије у Шапцу и Богословију светог Саве у Београду 1894. године. Службовао је као учитељ у селима Докмир и Пров и положио је допунски учитељски испит. Ступио је у брак са сестром Стевана М. Веселиновића, ректора Београдске богословије. Рукоположен је у свештенички чин 1899. године, руком епископа шабачког Димитрија Павловића, потоњег патријарха српског. 1900. године епископ нишки Никанор Ружичић га прима у нишку епархију и поставља за капелана у Белој Паланци. 1901. године је дошао у Ниш, где је основао Нишки Градску читаоницу и постао први уредник часописа Глас епархије нишке и члан Духовног суда.
Због развода брака неког високог војног официра долази у сукоб са епископом Никанором, који га 1906. године склања из Духовног суда и поставља на парохију при храму светог Пантелејмона у Нишу, где је уредио целокупно имање и основао хор ученица нишке женске Гимназије. У време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник. Заједно са преживелим ратницима Гвозденог пука стигао је чак до Младеновца, да би због потребе службе био враћен у Ниш. Одликован је златном медаљом за храброст због пожртвовања у војној служби.
Први светски рат и улазак Бугара у Ниш затекао га је у Нишу. Решио је био да остане са својим народом да страда. По доласку бугарске војске сутрадан отишао је у храм светог Пантелејмона и тамо затекао на дверима поцепану завесу, храм отворен, књиге богослужбене разбацане и поцепане, а протоколе рођених, венчаних и умрлих спаљене. Одмах је отишао у варош и довео америчку мисију да се на лицу места увери каква недела чине освајачи. Заједно са осталим свештеницима је ухапшен и убијен у Јанкиној Падини. Иза себе је оставио жену и петоро деце. За живота био је одликован протском камилавком и одредном светог Саве.
Јован З. Поповић, парох нишки; био је ожењен Катарином Веселиновић, сестром нашег познатог књижевника Јанка Веселиновића. Најпре је службовао у Пирковцу, а касније у Нишу, где је имао кућу недалеко од Саборне Цркве, која и данас постоји, а налази се у Учитељ Тасиној улици. Убијен је приликом бекства у Јанкиној Падини.
Јанко Ђ. Јанковић, парох нишки, становао је у улици Стојана Новаковића бр: 19 у Нишу. Пострадао је у Јанкиној Падини.
Марко Ђ. Јанковић, парох нишки, пострадао је у Јанкиној Падини.
Сава Петровић (грешка на плочи у Саборном храму, презивао се Петковић), парох ћићевачки; Рођен је у Ћићевцу око 1850. године. Супруга му се звала Персида, родом из Варварина. Имао је сина Драгутина Петковића, чувеног нишког лекара. Рукоположен је у ђаконски чин 1. а презвитерски 2. августа 1872. године. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију у Београду. Најпре је службовао на радошевачкој парохији. Пострадао је у Јанкиној Падини.
Богосав Стокић, службовао је као парох рогњевски, срез неготински, округ крајински од 1881. године до смрти. Страдао је у Јанкиној Падини.
Стојан Стаменковић, парох барбешки, пострадао у Јанкиној Падини. Милан Миљковић, парох малчански, пострадао у Јанкиној Падини.
Светозар Илић, парох хумски, пострадао у Јанкиној Падини.
Алекса Јовановић Дзанга, парох пиротски, родом из села Славиње, рођен је 1835. године. Службовао је најпре као свештеник на камичкој парохији код Пирота. По завршетку Српско- бугарског рата 1885. године, због тога што је у време рата помињао бугарског краља и софијског митрополита на богослужењима, био је осуђен на три године затвора. Краљ Александар Обреновић га је амнестирао је 19. априла 1899. године, а епископ нишки Јероним поставио га за пароха у селу Костур. 1904. године је постављен за пароха при пазарској Цркви у Пироту, где је касније постао старешина. 1906. године је при овом храму подигао звоник. Ухапшен је од Бугара 1915. године и заједно са групом свештеника поведен је из Ниша према Белој Паланци. Због старости и изнемоглости, није могао да настави пут према Јанкиној Падини. Због тога су га бугарски војници претукли и 12. новембра 1915. године рабаџијским колима однели испод села Кременица, где су га убили. Његово тело је бачено у Нишаву, која га је избацила код Беле Паланке. Породица га је сахранила на старом пиротском гробљу.
Јован Ненчић, парох пиротски, пострадао је у Јанкиној Падини.
Станко Костић, парох јаловик- изворски, пострадао је у Јанкиној Падини. Његову фотографију је након Првог светског рата Српско православно свештеничко удружење штампало као разгледницу, а новац од прихода је био дариван фонду сирочади убијених свештеника.
Ђорђе Јовановић, парох раснички; најпре је службовао на парохији у селу Суботинац. Пострадао је у Јанкиној Падини.
Милан Поповић, парох завојски, убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша.
Ђорђе Пешић, парох смрдански, пострадао у Јанкиној Падини.
Драгомир Јовановић, парох суковски, пострадао у Јанкиној Падини.
Илија Поповић, парох шпајски и намесник белопаланачки; потиче из свештеничке породице. Његов отац Спаса и његов брат Богдан, службовали су на парохији у селу Вета. На овој парохији је наследио 1894. године свог брата Богдана. 1899. године премештен је на шпајску парохију, где је службовао до смрти. Пострадао је у Јанкиној падини.
Душан Поповић, парох клисурски. Приликом уласка бугарске војске повукао се према Нишу, где се предао. Заједно са осталим свештеницима је пострадао у Јанкиној Падини.
Милутин Миленковић, парох бошњански, срез расински, округ крушевачки. Прота Стеван Димитријевић у свом Помјанику пише: „Затекли се у збегу у Нишу, ухапшени, одведени и побијени са групом нишких свештеника .
Јероним Јевтић, јеромонах. Био је наставник Дома сиротне деце у Нишу. Убијен је на путу између Ниша и Пирота, највероватније код села Јелашница.
Аврам Миловановић, прота намесник алексиначки; рођен је фебруара 1853. године у селу Нозрина у свештеничкој породици проте Милана Миловановића, пароха алексиначког. Завршио је Основну школу, нижу Гимназију и Богословију. Био је ожењен Персидом Живковић са којом је имао петоро деце. Рукоположен је у ђаконски чин 10. а у презвитерски 11. октобра 1874. године. Службовао је најпре као капелан свом оцу у Алексинцу, а касније парох у селу Бољевац. Као присталица Радикалне странке био је активни учесник Тимочке буне 1883. године, због чега је као млад свештеник осуђен на смрт. Касније је казна преиначена на двадесет година робије, од чега је одлежао само две и по у Београдској тврђави, када је амнестиран од стране Краља Милана Обреновића. 1899. године је постављен за другог алексиначког пароха и окружног проту алексиначког. 1902. године добија протојерејски чин од епископа нишког Никанора, а био је одликован и орденом светог Саве III, IV и V степена. Био је члан Свештеничког удружења, добротвор Српске књижевне задруге, председник Црвеног Крста у Алексинцу, председник Културног друштва у Алексинцу и професор Веронауке у Алексиначкој Гимназији. Први светски рат га је затекао у Алексинцу. Ухапшен је и одведен у затвор у нишкој тврђави. Заједно са групом свештеника је одавде одведен 18. новембра 1915. године и убијен код села Јелашница недалеко од Нишке Бање.
Милета Стефановић, прота алексиначки; рођен је 9. маја 1846. године у селу Моравац. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и три разреда Богословије. Рукоположен је у ђаконски чин 30. новембра 1868. године, а у презвитерски чин 6. децембра 1868. године. Службовао је на парохијама велесничкој, грејачкој и суботиначкој, а од 1910. године на трећој алексиначкој парохији. Епископ нишки Никанор Ружичић одликовао га је протојерејским чином 1907. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима.
Ђорђе З. Јовановић, парох алексиначки; рођен је 27. октобра 1860. године у Сокобањи. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и четири разреда Богословије. Био је најпре учитељ и писар неготинске конзисторије. Рукоположен је у ђаконски чин 21. новембра 1883. године, а у презвитерски чин 2. фебруар 1884. године. Службовао је на парохији у селу Суботинац, а затим као капелан у Нишу. 27. септембра 1900. године постављен је за пароха прве алексиначке парохије. Био је професор музике и Црквеног појања у Учитељској школи у Алексинцу од 1896. године до смрти 1915. године. Пострадао је код села Јелашница са групом осталих свештеника.
Димитрије Станковић, парох рутевачки; рођен је 1. марта 1869. године у Алексинцу. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Рукоположен је у ђаконски чин 8, а у презвитерски 11. октобра 1900. године, од стране епископа нишког Никанора Ружичића. Службовао је на делиградској парохији, а затим на рутевачкој. 24. јула 1911. године одликован је црвеним појасом. Био је члан Српске књижевне задруге. Пострадао је код села Јелашница заједно са осталима.
Цветко Богдановић, члан нишког Духовног суда, рођен је 9. марта 1874. године у селу Печењевце. Службовао је као парох гредетински и тешички од 1901. до 1903. године, а затим је постао члан нишког Духовног суда и уредник часописа Глас. Супруга му се звала Пелагија. Његовог сина Димитрија су убили Бугари 1915. године. Пострадао је код села Јелашница, заједно са осталим свештеницима 18. новембра 1915. године. Сахрањен је на старом гробљу у Нишу, заједно са сином и прерано преминулом супругом Пелагијом.
Илија Којић, члан нишког Духовног суда; рођен је 2. октобра 1877. године у селу Коњух код Крушевца. Рукоположен је у ђаконски чин 6. децембра 1900. године, а у презвитерски чин 8. новембра 1902. године, руком епископа нишког Никанора. 1906. године одликован је црвеним појасом. Најпре је службовао као парох суботиначки, а 29. јануара 1909. године је постављен за члана нишког Духовног суда. Пострадао је код села Јелашница.
Милан Ђорђевић, парох суботиначки; рођен је 27. јула 1882. године у Текији. Завршио је Основну школу, четири разреда Гимназије и Богословију. Од 5. маја 1904. године до 20. септембра 1905. године радио је као порески помоћник, а затим као учитељ. Од новембра 1907. године службовао је као писар нишког Духовног суда. У ђаконски чин је рукоположен 25. децембра 1906. године, а у презвитерски 11. фебруара 1910. године. 2. марта 1910. године постављен је на суботиначку парохију. Пострадао је код села Јелашница.
Милутин Поповић, парох мозговски; био је ожењен Наталијом Поповић са којом је имао кћерку Марију. На мозговској парохији је службовао од 17. јуна 1913. до 12. новембра 1915. године. Пострадао је код села Јелашница.
Младен Динић, парох ћурлински, пострадао је код села Јелашница.
Милан Цветковић, парох јаглички, пострадао је код села Јелашница.
Јевтимије Чавдаревић, намесник овчепољски, округ среза брегалничког. Поведен је у интернацију у Софију и на путу убијен на непознатом месту.
Светозар Миленковић, парох конопнички; из збега је доведен у Ниш и придодат групи алексиначких свештеника. Убијен је у Јелашници 18. новембра 1915. године. На месту где су сви свештеници побијени, пронађена је уложна књижица свештеника Светозара Миленковића, па се тако открило кога дана су свештеници пострадали. Наиме, сведоци су видели да су тог 18. новембра 1918. године свештеника Светозара Миленковића са осталима одвели из затвора у Нишкој тврђави и да се више нико од њих није вратио.
Стеван Каменовић, прота намесништва лесковачког, рођен је у Дубровнику 2. Фебруара 1862. године. Завршио је класичну Гимназију у Дубровнику, након чега га архимандрит Никифор Дучић довео у Србију. У Београду је завршио Богословију и 1890. године бива рукоположен у свештенички чин. За време Балканских ратова од 1912. до 1913. године био је војни свештеник 2. Моравске дивизије. Због војних заслуга одликован је одреном Белог Орла.
Када је Српска војска кренула у повлачење преко Албаније и прота Стеван Каменовић је кренуо са њом. У Прокупљу га је затекао благослов Светог архијерејског Синода, да сви свештеници остану са народом, да народу пружају помоћ, утеху и наду у ослобођење. У новембру 1915. године у Лесковац је стигао 42. Софијски пук бугарске окупационе војске. Наредили су да се у лесковачкој Цркви служи благодарење за спас бугарске војске. У току службе је иступио прота Стеван, добар говорник и велики родољуб. Одржао је пригодни говор, како српски народ очекује од суседног православног бугарског народа да буде благонаклон према својој једноверној браћи, и да ће, без обзира какав исход рата био, Срби и Бугари и даље да живе једни поред других и да то и једни и други треба да имају на уму. Бугарски официри су Комненовићу честитали на лепом говору. Неколико дана касније је кроз Лесковац прошао добошар, који је објавио да све натписне табле на радњама и надлештвима морају бити прилагођене бугарском језику и правопису. Осим тога укидају се српска имена и презимена и претварају се у бугарска.
Већ 17. новембра 1915. године ухапшено је шест лесковачких свештеника. Од њих се тражило да се изјасне као Бугари, да би њиховим примером кренуо и народ. Свештеници су то одбили. Зато су повезани по двојица и, по суснежици, пешице су потерани преко Предејана, Џепа и Владичиног Хана до Сурдулице. Ту су, негде на периферији, усред ноћи поклани. Прота Стеван је само стигао да узвикне: „Боже, спаси Србију!“ Зато му је језик одсечен, а тело измасакрирано. Извршилац је био бугарски поручник Јурков, а помоћник војни свештеник Караџов. Јован Хаџи Васиљевић каже да су га сурдулички Цигани сахранили сутрадан 18. новембра 1915. године у заједничкој гробници са осталима.
Петар Вељковић, парох лесковачки, пострадао је код 17. новембра 1915. године поред Вреле Реке, недалеко од Сурдулице.
Трандафил Коцић, парох лесковачки, рођен је у Лесковцу 20. октобра 1871. године. Завршио је полугимназију у Лесковцу, Учитељску школу у Нишу и Богословију у Београду. Као ђакон предавао је хришћанску науку хонорарно, најпре у Приватној женској гимназији, а потом у Државној гимназији од 19. марта 1913. године до бугарске и немачке окупације Лесковца 1915. године. Пред окупацију, највероватније 1914. године је рукоположен у свештенички чин. Повлачио се са српском војском до Призрена, одакле се по благослову Светог Синода вратио у Лесковац. Бугари су га стрељали на непознатом месту 1916. године, као родољуба и члана Националног друштва у Лесковцу. Сахрањен је на Старом гробљу у Нишу.
Михајло Игњатовић, парох рударски, рођен је у Пироту 1878. године. Завршио је лесковачку полугимназију и Богословију у Београду. Јован Хаџи Васиљевић је записао да је био „одличан ђак и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама.“ Пострадао је у Сурдулици, заједно са осталим лесковачим свештеницима.
Светолик Антонијевић, парох црнољевачки, сред сврљишки, округ нишки. Затекао се у збегу у тазбини у Лесковцу где је ухапшен и убијен у Сурдулици, заједно са осталим свештеницима.
Лука Миличковић, парох островички, након почетка рата бежао је са народом до Трстеника, одакле се по благослову Светог Синода 1915. године вратио на своју парохију. Почетком 1916. године кренуо је да тражи сина војника у Пироту. На путу је ухваћен и убијен.
Петар Цветковић, парох прекопчелички, округ врањски. Био је родом из села Кална. 18. новембра 1915. године је ухапшен и одведен у Лебане. Увече су га бугарски војници одвели у шуму и заклали. Његово обезглављено телу су у шуми сутрадан пронашли сељани, који су га сахранили. 2. децембра 1915. године су пронашли и главу, коју су посебно сахранили. По завршетку рата његово тело је сахрањено заједно са главом у порти храма светог Николаја Мириликијског у Прекопчелици.
Милоје Петковић, парох бојнички, срез јабланички, округ врањски; Бугари су га одвели од куће и на путу убили.
Здравко Поповић, парох бабички, срез лесковачки, округ врањски; новембра 1915. године су га Бугари извели из куће и убили одсецањем главе.
Јосиф Поповић, парох гркињски, срез и округ нишки, рођен је у Лесковцу 1872. године. Завршио је семинарију Кијеву. Био је један од најугледнијих свешеника нишке епархије. Службовао је у селу Гркиња у Заплању. Улазак бугарске војске га затиче у родној кући у Лесковцу, где је ухапшен и погубљен заједно са осталим лесковачким свештеницима у Сурдулици.
Јован Ђокић, парох грабовнички, срез лесковачки, округ врањски; 9. јануара 1917. године је ухапшен у селу Копашница, где је живео, због интернације. Због старости и изнемоглости није мога да настави пут према Бугарској. Заостао је код Џепа, где је убијен.
Онуфрије Поповић, парох намесништва власотиначког, срез власотиначки, округ врањски; Службовао је најпре као парох крушевички од 1875. до 1895. године, када је премештен у Власотинце. Био је ожењен супругом Анастасијом са којом је имао тринаесторо деце. Ухапшен је крајем 1915. године и поведен путем према Пироту. Убијен је на зверски начин недалеко од Власотинца у ноћи између 6. и 7. децембра 1915. године селу Манастириште. Његова кожа је одрана, а делови тела разбацани по дворишту његове родне куће у Манастиришту. Остаци тело су бачени у реку Власину, а када их је река избацила, сахрањени су у масовној гробници у Сурдулици.
Тодор Поповић, парох власотиначки, убијен је 1915. године у Јелашници код Судрулице.
Димитрије Здравковић, парох крушевички, срез власотиначки; службовао је на крушевичкој парохији од 1895. до смрти 1915. године. Убијен је на путу између Ниша и Пирота.
Аранђел Станковић, парох црковнички, срез лесковачки, округ врањски, родом из села Црковница. Рођен је око 1840. године. Рукоположен је у ђаконски чин 24. марта 1860. године, а у свештенички сутрадан 25. марта 1860. године. Учио је сеоску децу писмености. Није познато где је пострадао, али се претпоставља да је сахрањен у масовној гробници у Сурдулици.
Коста Првуловић, парох Орљански, срез добрички, округ топлички; новембра 1915. године је потеран за Лесковац и на путу убије.
Василије Антић, парох конџељски, срез прокупачки, округ топлички; марта 1917. године одведен је од куће на другу страну Топлице и бајонетима зверски уморен од Бугара. Убоден је осам пута. Његово тело је пронађено без десне руке.
Радоје Вучинић, парох конџељски, срез прокупачки, округ топлички. Погинуо је од детонације бомбе у Прокупљу у време Топличког устанка и борбе Срба против бугарске војске 1917. године.
Димитрије Димитријевић, парох гргурски, срез прокупачки, округ топлички; познат је у историји и као поп Мита Комита. Рођен је у Ђаковици 1881. године. Завршио је Богословију у Призрену. Рукоположен је у Београду, а службовао на парохијама у Сијаринској Бањи и Барбатовцу, где га затиче Први светски рат. Након бугарске окупације интерниран је у бугарски град Горње Паничерево. Због лошег поступања Бугара, побегао је из заробљеништва и вратио се у Србију. Маја 1917. године око Прокупља је основао комитску чету која је бројала око 500 људи. У једном писму које је остало сачувано, критиковао је војводу Косту Пећанца због скривања. Почетком новембра 1917. године покушао је да дође до команде Солунског фронта, када је заробљен од бугарских војника. Доведен је у Ниш и обешен на нишкој тврђави 6. децембра 1917. године.
Павле Поповић, парох куршумлијски, срез косанички, округ топлички; убијен је у Куршумлији, после побуне у марту 1917. године.
Крста Поповић, парох крчмарски, срез косанички, округ топлички; убијен је у Куршумлији, после побуне у марту 1917. године, заједно са Павлом Поповићем.
Михаило Шундић, парох плављански, срез брзопаланачки, округ крајински; није познато где је пострадао.
Јордан Милетић, парох рудноглавски, срез поречки, округ крајински; о његовом страдању остало је сачувано сведочанство свештеника Димитрија Мијалковића из Пирота, који је успео захваљујући свештенику Јордану Милетићу да побегне са стратишта недалеко од Сурдулице. Његово сведочаство објавила је Политика 7. децембра 1930. године под насловом „Човек који је побегао са губилишта.“ У овом тексту је детаљно описано страдање свештеника Јордана Милетића, пароха рудноглавског. Заједно са Српском војском, Јордан Милетић је одступао до Призрена, али се због благослова Светог Синода вратио кући. Бугари су га ухапсили и одвели у зграду Начелства сурдуличког среза. У ноћи 24. новембра 1915. године, Бугари су изводили свештенике и народ, одузимали њихов новац и драгоцености и везивали их конопцем. Четири свештеника, Анђелко Шопић, јеромонах Серафим из Темског манастира, Стојан Мијатовић и свештеник Димитрије Мијалковић били су заједно везани са још два дечака и поведени на стрељање. Свештеник Јордан Милетић који је био везан у другој групи, успео је да им помогне да се одвежу и Димитрије Мијалковић је са својим сином успео да побегне. Свештеника Јордана Милетића су Бугари стрељали и сахранили поред друма у месту Врла Река, недалеко од Сурдулице.
Јовица Јовановић, парох жаровнички, срез и округ крагујевачки; одступао је са Српском војском до Призрена, где се предао и са кћерком вратио кући. Људи су га видели на путу до Врања. У Врању је одвојен од кћерке и губи му се сваки траг. Највероватније је пострадао у Сурдулици.
Аврам Јовановић, парох великошиљеговачки, срез расински округ крушевачки; рођен је у селу Секурич 8. децембра 1843. године. Основно образовање завршио је у Крушевцу, гимназију у Крагујевцу и Шапцу. Богословију у Београду завршио је 1867. године. У књизи „Земљедјелско газдинство, част прва, Ратарство за србског земљедјелца,“ аутора А. Николића, која је била својина проте Аврама Јовановића стоји посвета: „Авраму Јовановићу, ученику четвртог разреда Богословије, за добро учење и владање, по решењу Совјета Богословијскаго, 29. маја 1867. године у Београду. Ректор Богословије Архимандрит Теодосије Мраовић.”
После завршене богословије, прота Аврам оженио се Алексијом Милошевић. Епископ ужички Јоаникије Нешковић рукоположио га је за свештеника 1868. године и поставио га за пароха у Ђунису. Године 1874. добија премештај у село Велики Шиљеговац. Наредне 1875. године изабран је за народног посланика у Кнежевини Србији. За време првог српско- турског рата 1876.- 1877. године био је бригадни свештеник првог крушевачког батаљона. Тада је спаљена школа у Великом Шиљеговцу, која је залагањем проте Аврама 1886. године поново подигнута. 1900. године основао је земљорадничку задругу.
Први светски рат затекао је проту у Великом Шиљеговцу. Глас о топличком устанку Косте Пећанца 1917. године стигао је и до Шиљеговца. Тада је прота Аврам Јовановић одржао говор у дворишту школе, којим је скренуо пажњу устаницима да устанак није лак посао и да на томе или треба истрајати или не почињати. Устаници су били раздрагани и одешувљени покретом, али су устаничке снаге биле мале и устанак није могао да успе. После неколико дана бугарска војска је ушла у Шиљеговац. Прота Аврам је покушао да побегне у суседно село Здравиње, али су га аустријске патроле ухапсиле и спровеле у Крушевац.
У ноћи 28. фебруара 1917. године четири бугарска војника и један официр заклали су проту Аврама на алексиначком мосту код Ђуниса и његово тело бацили у Мораву. Тело седамдеседчетворогодишњег мученика проте Аврама Јовановића никада није пронађено.
Прота Аврам имао је и своју књижницу коју је богатио новим насловима од богословских дана. Нажалост, протина библиотека је завршила у пламену, на ломачи, пред његовом кућом у центру Великог Шиљеговца. Комунисти су изнели из лепе свештеничке куће писма, књиге, фотографије, архивску грађу... и запалили их крајем Другог светског рата. Није ништа боље судбине била ни црквена библиотека. Њу су уништили Бугари за време Првог светског рата.
Младен Поповић, парох рибарски, срез расински, округ крушевачки; 25. фебруара 1917. године је свирепо мучен од бугарских војника у Рибару. Брада му је одрана и закивана, а он је био примораван да гледа. После много мрцварења је убијен.
Петар Маринковић, парох трњански, срез расински, округ крушевачки; рођен је 8. јула 1858. године у Прокупљу. Завршио је Основну школу у Прокупљу и три разреда Богословије. Од 1878. до 1881. године био је учитељ. Рукоположен је у ђаконски чин 12. а у презвитерски 13. децембра 1881. године. Кратко време је службовао као свештеник у Добричу и на парохијама гајтанској и дажањској. Одликован је сребрном медаљом за храброст у ослободилачком рату 1878. године. 1904. године одликован је црвеним појасом. 1884. године је постављен за пароха трњанског. На овој парохији је остао до фебруара 1917. године, али су му бугарске окупационе власти забраниле да врши богослужења. Ухапшен је 28. фебруара 1917. године и одвели у канцеларију Моравског среза у селу Прћиловица. Није познато где је пострадао, али се претпоставља да је убијен на расинском мосту у Крушевцу и да му је тело бачено у реку.
Ђорђе Чемерикић, парох нозрињски, срез моравски, округ нишки; рођен је 1864. године у Призрену у занатлијској породици. У Призрену је завршио Основну школу и Богословију. Од 1880. до 1897. године је службовао као учитељ у Призрену. Рукоположен је у ђаконски чин 22. новембра 1892. године, а у презвитерски чин 6. јануара 1899. године. Службовао је у Тетову и Скопљу, где је 1902. године произведен у протојереја. 1. септембра 1905. године прелази у Србију и бива постављен на парохију у селу Јагличје у Заплању. Од 1908. до 1909. године службовао је на габровачкој парохији, а од 1909. до 1911. године био је чувар манастира Наупаре, парох и учитељ у овом селу. 20. јуна 1911. године премештен је на нозринску парохију. Говорио је турски и албански језик. По избијању рата отишао је у родни Призрен, одакле је кренуо натраг у Нозрине. У Врању му се губи сваки траг. Није познато где је пострадао. Постоје претпоставке да је убијен у Грделици. Његов син је био Јован Чемерикић, председник Нишке општине у време Другог светског рата.
Јован Антић, прота грејачки, срез моравски, округ нишки; на грејачкој парохији је службовао од фебруара 1909. године до 28. фебруара 1917. године. Бугари су га 1917. године извели из куће у повели за Ниш и убили у путу. Сретен Динић сведочи да је убијен на мосту који води према Алексинцу и бачен у Мораву, заједно са протом Аврамом Јовановићем.
Милоје Миловановић, прота читлучки, срез сокобањски, округ нишки; био је умировљени свештеник у Читлуку. У марту 1917. године, престарелог проту су Бугарски војници одвели у шуму, где су му одсекли језик и ухо, сломили руку и изболи бајонетима. Имао је око 70 убода, што је установљено на његовој мантији, коју је његова жена сачувала, а Јован Хаџи Васиљевић видео и записао. Како се касније сазнало, убијен је по наредби бугарског мајора Тенеџијева.
Страшимир Булић, прота читлучки; срез сокобањски, округ нишки; у марту 1917. године ухапшен је и затворен у Сокобањи, пребијан и везаних руку одведен до среског расадника ван града, где је мучен, убијен и остављен. Његово тело су растргли пси.
Архимандрит Јоаникије Гугушевић, старешина манастира Сукова; марта 1916. године је убијен у манастиру Суково. Његово тело су Бугари бацили у Нишаву.
Јеромонах Серафим, старешина темског манастира; Бугари су га ухватили у збегу у Лесковцу 23. новембра 1915. године, а сутрадан 24. новембра заклан на ливади недалеко од Сурдулице.
Аксентије Мишић, парох врањски; службовао је при Саборном храму Свете Тројице у Врању, о коме је оставио значајне летописне податке. Децембра 1915. године су га бугарски војници одвели од куће и убили у виноградима изнад Врања. Неколико дана касније је пронађен и сахрањен.
Манастије Поповић, парох себеврањски; у корвачевској реци је везан за дрво, убијен и бачен у Мораву 10. децембра 1915. године.
Коста Поповић, парох бањски, округ врањски; око светог Николе 1915. године Бугари су га одвели из куће до Мораве испод Врањске Бање, убили и бацили у Мораву.
Аксентије Стевановић, парох собињски; као прва жртва у Врању, 12. децембра 1915. године убијен је у селу Несврта код Врања, заједно са још седам грађана и једним официром.
Стојан Јовановић, парох луковски, срез пчињски; пострадао је заједно са свештеником Аксентијем Стевановићем.
Михаило Младеновић, парох првонечки, округ врањски; убијен је 10. децембра 1915. године недалеко од Корбачевске реке и бачен у Мораву.
Сава Поповић, парох смиљевачки, округ врањски; убијен је недалеко од Врањске Бање и бачен у Мораву, крајем 1915. године.
Стаменко Стојковић, парох стубалски, округ врањски; пострадао је заједно са свештеником Савом Поповићем.
Риста Поповић, парох јовачки, округ врањски; био је син свештеника Косте Поповића. Убијен је у селу Јелашница код Сурдулице 7. децембра 1915. године заједно са супругом Милицом и једногодишњим сином.
Димитрије Атанасијевић, парох оруглички, округ врањски; убијен је на путу између Ниша и Пирота крајем 1915. године.
Илија Поповић, парох големоселски, округ врањски; према казивању мештана Големог Села, убијен је заједно са учитељем Томом Поповићем децембра 1915. године изнад Врања, на месту Марково Кале.
Манојло Поповић, парох давидовачки, округ врањски; убијен је крајем 1915. године недалеко од Сурдулице.
Коста Поповић, парох сувојнички, срез масурички, округ врањски; пострадао је заједно са свештеником Манојлом Поповићем.
Благоје Антоновић, парох у селу Дупце; није познато где је пострадао.
Коста Јовановић, парох, прота округа призренског и иконом; из Призрена је заједно са осталим државним чиновницима спроведен у Урошевац. Пуштен је да се врати у родно место- Крагујевачку Рачу на аустријској територији. Код Врања му се губи сваки траг.
Коста Поповић, иконом, парох гњилански; јануара 1916. године је заједно са трговцем Тиком Катанићем одведен у Врање и убијен у виноградима изван града.
Коста Лепаковић, парох петровачки, срез гњилански, округ приштински;
Ђорђе Поповић, парох ранилушки, срез гњилански, округ приштински;
Јанићије Поповић, парох кормиљански, срез гњилански, округ приштински;
Ђорђе Поповић, парох доморовачки, срез гњилански, округ приштински;
Петар Јовановић, парох божевачки, срез гњилански, округ приштински;
Душан Трајковић, парох драголачки, срез гњилански, округ приштински; ови свештеници су јануара 1916. године похапшени, наредбом среског начелника и послати у Врање на погубљење. Сви су стрељани у виноградима недалеко од Врања. Пуцњеви пушака су изазвали узбуну у Врању. На питање немачке команде зашто се пуцало, срески начелник је актом одговорио шта је извршено. Немачки командант у Врању је о томе известио фелдмаршала Аугуста фон Макензена, који је ултиматумом захтевао од Бугара да прекину са оваквим убиствима. Испред стрељачког вода је успео да побегне свештеник Михаило Поповић, син убијеног свештеника Јоаникија Поповића, који је посведочио све што се догодило.
СВЕШТЕНИЦИ НИШКЕ ЕПИСКОПИЈЕ КОЈИ СУ ПОСТРАДАЛИ У БУГАРСКОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ
Сведочанство о интернираним свештеницима нишке епархије, њиховом боравку у Бугарској и повратку у Србију, сачувао је прота лесковачки Милун Стојадиновић (1864- 1940), који је интерниран у Бугарску крајем 1915. године и заточен у логорима Хасково, Паничерево и Еска Џумаја. Његово сведочанство објавио је прота Драгић Илић у својој књизи „Птице из Наиса“ из 2005. године. 
По завршетку Првог светског рата, породице пострадалих свештеника сакупили су њихове посмртне остатке и сахранили их у породичним гробницама. Посмртни остаци свештеника који нису идентификовани или које није имао ко да сахрани, сакупљени су и положени у звоник Саборном храма у Нишу у коме су се налазили све до пожара 2001. године. У архиви епархије нишке остала је сачувана једна фотографија из двадесетих година ХХ века, забележена на парастосу свештеномученицима побијеним у Јелашници.