Уводне напомене
У литератури којом располажемо, као и код многих истраживача и историчара (1) сусрећу се имена тројице нишких митрополита са именом Гаврило. Први је заузимао катедру нишке митрополије око 1655. године. Његово име остало је сачувано у једном турском документу, где пише да је он дошао на место „монаха именом Герасима, који је умро.“ Други је потоњи пећки патријарх Гаврило, син Николин, у историографији често поистовећиван са његовим претходником, пећким патријархом Гаврилом II. Према поменутим истраживачима, постојао је и трећи нишки митрополит са именом Гаврило, који је заузимао катедру нишких првојерарха око 1776. године. Међутим, да ли је заиста реч о две личности, или је исти митрополит у два наврата био првојерарх нишке митрополије?
Као нишки митрополит
О митрополиту нишком Гаврилу, сину Николином, на једном месту је забележено да је био Грк, али по свему судећи ово није тачно. (2) Не зна се тачно када је Гаврило постао нишки митрополит, али је то било пре 1752. године, када је изабран за пећког патријарха. У манастиру светог Јована Рилског постоји запис да је 1750. године владика нишки, чије име није записано посетио манастир и извршио једно рукоположење. Може бити да је реч о митрополиту Гаврилу. (3) Митрополит Гаврило се први пут именом у историографији као нишки митрополит помиње 27. јуна 1752. године у једном запису, написаном приликом хиротоније дабробосанског митрополита Пајсија Лазаревића. (4) О његовом успону на трон пећких патријараха у историографији и архивској грађи срећемо различите изворе, али сви недвосмислено упућују да избор за патријарха није прошао регуларну процедуру.
Према документима Порте и сачуваном писму нишког митрополита Гаврила, сина Николиног, сазнајемо да је исти затражио да му се изда берат као пећком патријарху 1752. године, јер је његов претходник и имењак Гаврило Михаиловић умро. У писму митрополита Гаврила упућеном Великој Порти, између осталог се наводи да је након смрти пећког патријарха Атанасија (1747-1752) патријаршијски трон остао упражњен, да је на његово место изабран Гаврило син Михаилов и да се у путу из Цариграда тешко разболео и умро. „Његовом смрћу звање патријарха је остало упражњено, а потписани слуга ваш, још као митрополит Ниша који припада епархији пећке патријаршије, прихватио је Патријаршију и држи је од 1. дана месеца мухарема... јер је на пет дана пре своје смрти поменути покојник овом вашем слузи од своје добре воље уступио и предао своје патријаршијско право. Он је мени дао и свој берат и својим печатом потврђену претпоставку о свом повлачењу предао ми је у руке. Зато молим да се изволи милостиво наредити да ми се удели и подари високославни берат на упражњено звање поменутог покојника, уз услове како је од старине уобичајено.“ (5)
У свом одговору Велика Порта, утврдивши да су измирене све дажбине, испуњава његову молбу и поставља га за патријарха пећког. У „Обшчем листу“ (6) он се налази на 31. и 34. месту каталога архиепископа и патријарха српских. Тамо о патријарху Гаврилу између осталог пише да је „примио патријаршијско право без сабора архијереја, а по назначењу Гаврила Михаиловића. Али, тај враг и разоритељ нашег поретка ни једног од архијереја у служби не остави, но неке царском влашћу на заточеништво посла. Тако и у Босни сву климу разори и доведе до последње жалости и растројства и престо под велики дуг наведе. Беше завистан од нашега рода и хтеде да искорени српске архијереје, па на њихово место постављаше Грке. (7) Тога ради усагласише се сви архијереји и актом царске власти устадоше против њега и изабраше једнодушно Викентија Дробњака, београдског митрополита. (8)
Ипак, да је патријарх Гаврило заиста био такав, не би га српски епископи молили да се врати на свој патријаршијски трон. Наиме, у Нишу је новембра 1761. године у епископском двору одржан Сабор српских митрополита и епископа који су остали на својим дијацезама које су припадале пећкој патријаршији. Разлог због кога је овај сабор сазван, биле су тешке околности, о којима нам сведочи „Обшчи лист:“ „У ово време, читавих пет година бејаше велико падање и раздор у сваком поретку свештеничком и мирском. Патријаршија у последње запуштење дође.“ (9) Са овог сабора, сви епископи шаљу писмо карловачком митрополиту Павлу Ненадовићу у коме га моле да им помогне да среде немире у Цркви и да са своје стране утиче на патријарха Гаврила да се врати на свој престо у Пећ. У писму наводе да су га већ молили усмено да се врати, али да је он увређен, како им је рекао: „Што ме од престола дигосте и што другог патријарха желесте да имате; сада кад њега имате будите задовољни, а мене ни у чему не тражите.“ (10) Као представник нишке митрополије на овом сабору, јавља се извесни „архимандрит Глигорије од Кастриотов“, који је највероватније администрирао нишком митрополијом. Овај документ сведочи да је Ниш у ово време био центар црквеног живота Срба под Турцима. Због великог значаја, превод документа износимо у целости:
„Високопреосвећени,
Вашему Високопреосвештенству, господине архиепископе и високоблагодатељу наш, изражавамо бојазан због ситуације која је задесила нашу катедралну патријаршијску Цркву, јер од светих моштију чудотворних светих Арсенија и Саве Другог, Јефрема и Никодима и осталих архиепископа и ликова светих Петозарних Мученика ништа није остало. Такву беду је садашњи патријарх Кирил направио, а и тешко гоњење подиже на овдашње архијереје и остале предстојатеље овдашњег бедног народа српског својим злим владањем и не престаје да чини своје зло ни пред двором отоманским.
Такво страдање овдашњег народа и трона пећког, истину говорећи, је по допуштењу Светворившег Творца за исправљање наше, а такође и треба рећи, што приличи Вашем првопредстојатељству господине архиепископе, да против њега станете, јер нико од овдашњих то не може; јер народ је наш у великој узнемирености код отоманстког царства због случаја вечног спомена блаженопочившег Арсенија Јовановића. Стицајем оваквих нужних околности наших, сабрасмо се по Промислу Божијем и свесрдној молитви преосвећених господе митрополита овдашњих и црногорских у богоспасаваном граду Нишу, за општи напредак трона и бедног народа који под игом овде живи.
И тако нађосмо за праведно да сада можемо исправити стање престола патријаршијског, против каматара и заштиту при двору отоманском затражимо за старог патријарха г. г. Гаврила Другог; и изјависмо тако Његовом Блаженству наше намере са многим плачем и мољењем да се прими светитељског престола поново и да нас горко рањене утеши, и да ни на који начин њега нико не може склонити. Само нам је одговорио: Будући да вам ја патријарх бејах, пошто ме од престола дигосте и поред свог страдања мога до последње беде доведосте, иако је мене ипак милост царска опет помиловала и потврдила за патријарха до краја живота мојега, а ви другог патријарха желесте да имате; сада кад њега имате будите задовољни, а мене ни у чему не тражите.
Тога ради ваша Високопоштована персона, г. г. Првостојатељу словеносрпског и влашког народа архиепископе и митрополите, са тамошњим архијерејима, сада молимо са плачем Вашу очинску милост, ако желите добро своме источнику пећком, из кога црпи и напаја се бедни српски народ и Цркве нашег пећког трона помозите, јер је сада наше дело сво у рукама вашег Високопревосходитељства.
Како су црногорски поглавари његову старост преко свог посланика посетили и понудили се да помогну њему и његовом престолу, тако и Ваше Високопреосвештенство може преко писма Вашега Његову Светост и Блаженство вратити на престо и нама опет превелику утеху учини, а ваша превелика дела у патријаршији и међу народом словеносрпским вечно ће позната бити, којих ради и у заједничком општењу пребивамо дању и ноћу у двору Његовог Блаженства, чекајући час доласка високомилостиве резолуције вашег првопредстојатељства.
Вашег Високопреосвештенства и Првопредседатељства у Христу брат и саслужитељ Серафион, митрополит ћустендилски, са осталим архијерејима. Смирене слуге: светостуденички архимандрит Константин са братијом, Григорије од Кастриота архимандрит нишки, Герасим архимандрит девички и игуман пећки. У граду Нишу у палати патријаршијској, новембра 1761. године.“
Како сведочи „Обшчи лист,“ патријарх Гаврило се накратко вратио у Пећ, да би трон убрзо уступио Кирилу II, а он поново примио нишку митрополију. У време укидања пећке патријаршије, он се још увек налази на овом месту. Први је потписник молбе, после пећког патријарха Калиника, патријарху цариградском Самуилу Ханцерису да се укине пећка патријаршија. 11. септембра 1766. године, актом патријарха Самуила, она је укинута. У турском берату о укидању пећке патријаршије, поред његовог имена Гаврило стоји „бивши пређе пећским патријархом.“ (11)
Катедре епископија укинуте пећке патријаршије заузеће епископи Грци. Збачени српски епископи, преко црногорског митрополита Саве Петровића, поднели су молбу руској царици Катарини II, да се заузме код Турака како би се поново попунио пећки престо. Међу потписницима молбе, нема нишког митрополита Гаврила. Он, напротив, већ 13. септембра по својој жељи добија берат турског султана о постављењу на нишку митрополију. У овом берату стоји да „пошто је пећка патријаршија укинута и избрисана из званичних бележака, а с обзиром на потребе раје нишке митрополије сада присаједињене цариградско- грчкој патријаршији, наново изда као нишком митрополиту височајши царски берат монаху Гаврилу, особитом узору за народ христијански, кога последњи дани у животу да се сврше добрим. Да се именовани монах запише у биљежник епископски као митрополит Ниша.“ У овом берату налазимо значајне податке о катастрофалном стању у коме се налази нишка митрополија. Тамо између осталог стоји да су „многи сплеткаши туђини не монашког чина, поставши на разне начине владикама, не будући при том ни најмање спремљени за то званије, непрестано кињили и мучили како митрополите, тако и у опште сву рају, проузрокујући тиме разне нереде, немире и заплете.“ Територија нишке митрополије према берату обухвата Ниш, Алџа- хисар (Крушевац), Лесковац, Урћуп (Прокупље), Параћин и Алексинац „са окрузима њиховим и селима.“ (12)
На овом месту, веома је важно указати на једну чињеницу. Многи истраживачи и историчари не знају да је након свог одласка из Пећи, бивши патријарх Гаврило поново постао нишки митрополит. У историографији која се бави нишком митрополијом овог времена, о њему се говори као о некој другој личности, док на много места стоји да се пећки патријарх Гаврило IV, син Николин потурчио. (13) Због оваквих недопустивих грешака, важно је напоменути да је он постао поново нишки митрополит и да ће на овом месту сигурно остати до своје смрти пред крај XVIII века. О његовој делатности у нишкој митрополији у ово време, остало је сачувано још неколико података. Из једног записа сазнајемо да је као патријарх у Нишу на светог мученика Терапонта 1762. године рукоположио извесног свештеника Филипа. (14)
Незадовољство због укидања пећке патријаршије и националне јерархије, довешће до отвореног сукоба митрополита Гаврила са српским свештеницима, који нису желели да признају нову духовну власт. У турским документима из овог периода, сачуван је један ферман султана Мустафе III из 1773. године. Ферман је издат поводом тужбе нишког митрополита Гаврила цариградском патријарху против извесног свештеника Мирче. У ферману стоји да је свештеник Мирча „бунтовник који квари мир и поредак у народу, против државних и црквених закона, и не одговарајући свом знању уплеће се у послове митрополитове, сметајући му вршити послове црквене управе над мирним и поштеним народом. Патријарх из сажаљења према народу, кога исти поп никако на миру не оставља, умолио је владу, да тога попа власти у Нишу нађу, свежу и пошаљу под стражом у изгнање у тврдињу Егри- паланку.“ (15)
У архиви манастира светог Прохора Пчињског, чува се једна синђелија митрополита нишког Гаврила из 1776. године, издата свештенику Димитрију: „Гаврило, по милости Божијој архиепископ и председатељ нишки. Намера наша пише богочуваној области Пољаничкој, благородним кнезовима, поштеним кметовима и свим православним хришћанима великим и малим, Нашим духовним чадима. Благодат Светога и Животворнога Духа, Нама предата од светих апостола и богоносних отаца, која се даје и поставља на степен свештенички дође на нас и постави Димитрија за ипођакона, ђакона и свештеника савршена. Ви благословени христијани примите га чесно, и част му учините и заслуге његове награђујте како је то и до сада било и он вама по закону сваку службу да чини, да заједно добијемо мир и милост од Господа Бога. Од Нашег архипастирства молитва и благослов да буде на вама. Дато у Нишу, 1776. године.“ (16)
У архиви манастира Дечани, чува се ферман султана Абдул- Хамида нишким кадијама из 1777. године, у којима их опомиње да не сметају митрополиту Гаврилу приликом сакупљања пореза. У овом ферману је записан интересантан податак да су већилими (изасланици), нишког митрополита Гаврила приликом сакупљања пореза често пресвлачили своје хаљине да би избегли хајдуке и да су због тога носили и оружје.
У време његовог патријарховања, на катедри нишке митрополије за мање од две године промениће се тројица митрополита. Први је митрополит Калиник, који је постављен 1752. године, када је Гаврило постао пећки патријарх. На захтев патријарха, већ 27. фебруара 1753. године написан је берат новом митрополиту Никодиму, са образложењем да се Калиник одрекао у његову корист, да му се додељује нишка митрополија, а да Калиник заузврат добија епископију белоцркванску. Митрополит Калиник је по свему судећи почео да ради на обнови опустошене белоцркванске епископије, па је тога ради априла 1754. године отишао у манастир светог Николе у Бијелом Пољу да сакупља прилог за патријаршију. Том приликом је и сам оставио запис: „Тада патријарх бејаше Гаврило, Срба и Бугара патрон и предстојатељ.“ (17) Из нама непознатих разлога 26. октобра 1754. године, митрополит Никодим је свргнут са образложењем да је „радио противно обреду и нанео штету поретку митрополије.“ На његово место саборски је изабран за митрополита Антанас, о коме има веома мало података. Из берата о постављењу, који се издат поменутог датума, сазнајемо да је исти платио 240 гроша. Наредне 1755. године, у Цариграду је код Порте био оптужен од извесног свештеника Агопа за дуг од 23 000 гроша, због чега је по свему судећи смењен. (18)
Након његове смене, митрополијом нишком је највероватније управљао архимандрит Григорије Дрекаловић од Кастриота, да би након укидања пећке патријаршије 1766. године нишки митрополит постао бивши патријарх Гаврило Николић. Након његове смрти о нишким митрополитима нема никаквих података.
______________________________________________________________________________
Напомене:
1. Сава, епископ шумадијски: Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Крагујевац 1996; М. Ракоција: Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998; Б. Лилић, Из прошлости Српске Православне Цркве југоисточне Србије, Пирот 2008; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне Цркве I, Београд 2002.
2. И. Иванић, Из Црквене историје Срба у Турској у XVIII и XIX веку, Београд- Нови Сад 1902, 12.
3. Е. Спространов, Опис на ръкописите в библиотеката при Рилския манастир, Софија 1902, 68; И. Дуйчев, Рилският светец, Софија 1947, 334.
4. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи II, натпис 3022, Београд 1903, 171.
5. Ове документе превео је и објавио Г. Елезовић у Гласнику СПЦ 1937. године, стр. 291- 298.
6. „Обшчи лист“ је књига великог формата манастира пећка патријаршија. У њој се налазе имена приложника, прихода и расхода патријаршије, списак манастира и Цркава, митрополита, епископа, свештеника и монаха, историјских забелешки и сл. „Обшчи лист“ објавио је Милош С. Милојевић у Гласнику српског ученог друштва XXXV, 1872. 1- 103.
7. И. Јастребов, Подаци за историју Српске Цркве, Београд 1879, 4.
8. М. Милојевић: „Обшчи лист“, у: Гласник српског ученог друштва XXXV, 1872. 81- 82.
9. Ibid.
10. Љ. Дурковић- Јакшић: „Покушај Црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо,“ у: Зборник Православног богословског факултета II, Београд 1951, 135- 139.
11. И. Јастребов, Подаци за историју Српске Цркве, Београд 1879, 3-4.
12. Ibid. 18-20.
13. Историја Цркве старозавјетне и новозавјетне за учећу се младеж, Београд 1865, 130; „Православно обозрјеније,“ август 1868; Серафим Ристић, Дечанске споменице, Београд 1864; Л. Мушицки, „Патријарси Сербскии“, у: Гласник Друштва србске словесности VI, Београд 1854, 46.
14. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи II, натпис 3022, Београд 3148, 197.
15. И. Јастребов, Подаци за историју Српске Цркве, Београд 1879, 21.
16. Синђелију је објавио Ј. Хаџи- Васиљевић: Просветне и политичке прилике у Јужним српским областима у XIX веку, Београд 1928, 2.
17. Б. Цвијетић: „Записи у Цркви светог Николе у Никољцу код Бијелог Поља,“ у: Зборник за историју Јужне Србије и суседних области I, Скопље 1936, 238.
18. Историја Ниша I, Зборник радова, Ниш 1983, 241.