Храм Светог Симеона Мироточивог у ЛесковцуНакон пада комунизма стекли су се услови за слободнији верски живот у Лесковцу 1992. године коначно је освећена и стављена у богослужбену употребу Црква Оџаклија. Након што је српски народ задесила велика трагедија 1995. године у Хрватској , велики број избеглица а међу њима и свештеници, нашли су се у Србији. Лесковачко архијерејско намесништво прихватило је три свештеника са простора које је захватила злочиначка акција хрватске војске ''Олуја''. Парох шести лесковачки постао је предузимљиви отац Милош Мићић рођен у Босанском Шамцу, а био је парох у Глини. Отац Милош је обновио неколико Цркава у бившој парохији и прво што му је пало у очи да Лесковац као град који се шири има само једну активну Цркву пошто Светоилијска Црква служи само као гробљанска. После 70 година од подизања последње Цркве – Свете Тројице, покренута је иницијатива за изградњу нове Цркве. Задатак је био изузетно тежак али се отац Милош без много колебања ухватио у коштац са проблемима. Направљен је иницијативни одбор за изградњу храма, међу члановима су били Бранко Рајковић радник ''Југопетрола'' и Ненад Милосављевић фризер из Лесковца. Првобитна локација требала је да буде у насељу солидарност јер је извесни привредник из Жабљана имао жељу да поклони локацију за изградњу храма. Кренуло се у прикупљање документације али је идеја промењена па се нашло за сходно да се у центру насеља Дубочица на општинском земљишту додели локација. Међутим, и тада су настали проблеми јер је председник месне заједнице био изразито комунистичко богоборачки оријентисан али упорност пре свега оца Милоша се исплатила јер је сам народ био одушевљен идејом. Отац Милош је као појава унео велику ведрину у наш град а сам народ је био одушевљен њиме и подржао његову идеју. Дозвола за локацију је добијена, а отац Милош је као човек који је навикао да се сели отишао на нови задатак у Београд где је наставио успешно свој рад на препороду Цркве. Године 2003. добијена је урбанистичка дозвола, а 2005. године освећен је и постављен крст на месту где ће се храм градити. Министарство вера дало је 16.500.000.динара за изградњу храма. По благослову Његовог Преосвештенства епископа нишког др Јована од 2012.године почело се са богослужењем. Храм припада црквеној општини Лесковац и обухвата пет парохија. Још увек је у фази изградње.
Храм Светог пророка Илије у ЛесковцуОко 1860. године, на брду Хисар изнад Лесковца, пронађени су остаци хришћанске Цркве из V или VI века. Темеље храма пронашла је баба Стојанка Кулинка, која је у сну видела где се они налазе. Приликом откопавања, пронашла је на камен светог Престола и неколико металних крстића. Народ је након тога стално почео да се окупља на овом месту. Првобитно је на овом месту подигнут параклис од дасака, да би 1883. године ондашња власт донела одлуку да на овом месту подигне велики зидани храм, посвећен светом пророку Илији. Земљиште на коме је храм требало да се подигне припадало је Турчину, господару села Доње Трњане, Ахмету Цинци. Приликом бекства пред ослобођење Лесковца 1877. године, Ахмет Цинци позајмио је коњску запрегу од лесковачког домаћина из породице Павлов, да пребаци свој харем у Скопље. Како је задржао запрегу, у надокнаду дао му је тапију земље. 1883. године општина је од Павлових откупила земљу и тиме обезбедила све услове за изградњу Цркве. Темеље храма осветио је 1883. године епископ нишки Нестор Поповић. Храм је направљен по пројекту чувеног српског архитекте Министарства грађевине Краљевине Србије Светозара Ивачковића, а надзорник изградње био је Немац Вилхем Бадир. Мајстори који су је градили били су црнотравци, на челу са протомајстором Радојлом. Изградњу Цркве финансирали су општинари, професори, лесковачки индустријалци и верни народ, а изградњу Цркве помогао је и краљ Милан Обреновић, који је даривао 200 цесарских дуката, а касније је даривао храм и са 2400 динара. Црква је завршена и освећена 21. маја 1889. године, од стране епископа нишког Димитрија Павловића. Живописана је 1936. године, руком уметника Драгољуба Стојановића из Алексинца, а живопис су финансирали имућнији грађани Лесковца. Највреднији део овог храма је иконостас, рад непознатог зографа из Дебра или Велеса, док је иконе на иконостасу насликао познати српски академски сликар Живко Југовић из Чачка. Иконе је осликао у свом атељеу између 1888. и 1889. године, уз помоћ свог пријатеља Драгутина Дерока. Богослужбене књиге Цркви је даривао митрополит Србије Инокентије Павловић 1902. године. Поред храма налазила се и дрвена звонара, подигнута 1889. године. 1898. године, трговац Ђорђе Смиљковић даривао је једно звоно, док су друга два даривали Василија Ивановић и Лазар Ивановић 1906. године. 1977. године, стари дрвени звоник замењен је зиданом звонаром, коју је пројектовао лесковачки архитекта Стојан Цветановић. Звонара је освећена 26. јула 1977. године, од стране епископа нишког Иринеја. Поред храма налази се парохијски конак, подигнут 1972, а освећен наредне 1973. године. Црква је реновирана 1976. године. Око храма налази се и градско гробље, на коме је сахрањивање почело 1894. године.