Саборни храм Свете Тројице у ЛесковцуХрам је подигнут поред старог лесковачког храма Рођења Пресвете Богородице у Лесковцу. Главни иницијатор изградње нове Цркве био је Стојан Николић још 1914. године, када је био изабран за председника општине Лесковац. Њему се придружио и просветни надзорник и лесковачки учитељ Сретен Илић, који је почео да прикупља средства за подизање храма. Међутим, Први светски рат прекинуће започету идеју. Након завршетка Првог светског рата, 24. новембра 1919. године, на конференцији којој су присуствовали сви виђенији грађани Лесковца, одлучено је да се започне изградња и да се за то затражи благослов епископа нишког Доситеја. На трећи дан Духова 1920. године, прота Милун Стојадиновић саопштио је грађанима да је добијен благослов епископа и одобрена градња нове Цркве. Цркву је пројектовао руски архитекта Василиј Михаилович Андосов. Прва средства за изградњу храма прикупљена су продајом црквених дућана. Изградњу темеље и крипте храма прихватио је протомајстор Риста Станковић из Брода. 8. јуна 1922. године извршено је освећење места на коме ће бити подигнута Црква, а 15. октобра исте године освећени су темељи. Краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија даривали су 10 000 динара за изградњу Цркве. Због велике економске кризе, настале након Првог светског рата, изградња храма је стала 1925. године. До тада били су подигнути зидови храма, стубови, кубе и кров. Продајом гробних места код храма светог Илије у Лесковцу, прикупљена су средства за наставак изградње, који је започео 1926. године. 1927. године, одбор за изгрању храма био је приморан да прода обвезнице ратне одштете и обвезнице државног зајма. Од тог новца подигнути су крстови, постављена столарија на храму, а делимично и урађена фасада. Ови радови су, по ко зна који пут, поново исцрпели сва средства. Исте године, појавила се породица преминулог Петра К. Илића, текстилог фабриканта из Лесковца, која је храму даривала 250 000 динара, под условом да се Петар Илић сахрани у старој Цркви. Понуда је прихваћена и радови су настављени. У крипти храма налазе се гробови највећих приложника Јелене и Петра Илића, Ђорђа Цекића Лешњака, кога су убили Бугари у Првом светском рату. У Саборној Цркви се налази и спомен плоча са именима свештеника које су побили Бугари у Првом светском рату. 17. јануара 1928. године, одбор за изградњу храма је одлучио да нова Црква буде посвећена Светој Тројици. Исте године почињу радови у унутрашњости храма. Храм је живописан руком познатог руског уметника Андреја Биценка. Живописање храма коштало је 71 000 динара, а целокупан износ даривала је Јелена Илић. 1929. године комплетно су завршени стубови, као и иконостас који је израђен у Далмацији, а израдио га је Антон Франк у рељефу од мермера. Направљена су и два мала параклиса на северној и јужној галерији и иконе на иконостасу. 1930. године столар из Лесковца Војислав Стојановић урадио је 38 стасидија. 1931. године, одбор је приморан да узме зајам од лесковачке Централне банке. 31. августа 1931. године Комисија за пријем зграда издала је решење о исправности и употребљивости нове Цркве. У недељу 20. септембра 1931. године, уочи празника Рођења Пресвете Богородице, Црква је освећена, руком Његове Светости патријарха српског господина Варнаве Росића, уз саслужење епископа нишког господина Доситеја Васића. Освећењу храма пристуствовао је и краљ Александар Карађорђевић са пратњом. Храм у много чему подсећа на Цркву манастира Грачаница. Она представља спој моравске декоративности, метохијске елевације са пет кубета и присутних рашких елемената у пластици и облику портала. Летопис лесковачке Цркве написао је прота Тодор Стојменовић. Црквени конак је подигнут и освећен 1937. године. На Цркви су 2000. године извршени конзерваторско- рестаураторски радови. Ограда око храма подигнута је 1940. године.
Храм Рођења Пресвете Богородице у ЛесковцуХрам Рођења Пресвете Богородице у Лесковцу постојао је пре 1453. године. Тада се помиње један Требник ове Цркве „рукописан 1453. године, руком јеромонаха Никанора.“ Не зна се када је овај храм разрушен. Почеком XIX века лесковчани су добили од Порте из Цариграда ферман којим се одобрава изградња Цркве. Међутим, изградњу храма спречавали су Турци који су живели у Лесковцу. Постоје две легенде о томе како су хришћани из Лесковца успели да убеде власт да им допусти зидање храма. Према првој, власти су рекле да Црква не може да буде већа од бивоље коже, па су домишљати лесковчани исекли кожу на каишеве и тако оивичили простор на коме ће се касније изградити Црква. Према другој, коју је записао Милан Ђ. Милићевић, хришћани су обманули Турке, рекавши им да зидају кућу за свештеника.На Цркви се истицао оџак, па су Турци због тога поверовали у ову причу. Због тог оџака, Црква је остала у историји позната као Црква „Оџаклија.“ Лесковачке чорбаџије, међу којима се истиче кнез Марко, даривали су Турцима најразличитије поклоне, да би допустили изградњу Цркве. Изградња храма је започета 1803. године, али је убрзо прекинута због почетка Првог српског устанка. Црква је највероватније страдала 1807. године, а поново је порушена 1821. године, након мученичке кончине митрополита нишког Мелетија. На порталу изнад улазних врата храма записано је: „У славу Свете и Једнобитне Тројице: Оца и Сина и Светога Духа, ова Црква, храм Рођења Пресвете Богородице обнови се по наредби и благослову архиепископа и митрополита Светонишког господина Григорија, а прилозима православних хришћана, ктитора и приложника чувеног града овог Лесковца, а настојањем и трудом и бригом Стојана Николајевића и Хаџи Косте Хаџи Стојановића. Протомајстори беху Савко Милановић, Здравко Николајевић и завршено беше обнављање године 1839. месеца јуна.“ 1841. године у време Милојеве и Срндакове буне, великим издацима хришћанских првака, Црква није страдала. Лесковчани су успели да је спасу откупом од 50 000 турских гроша, 3 топа разног платна и најбољег сукна за одела и 8 топова платна за шалваре. До ослобођења Лесковца 1877. године, поред Цркве налазиле су се и три школе: једна из 1854. године, једна подигнута 1870. године и трећа из 1872. године. 1941. године приликом немачког бомбардовања Лесковца, једна бомба је пала на храм и знатно га оштетила. 1948. године, храм је поплављен, а 1947. године, Црква је стављена под заштиту државе. Чувени оџак је постојао на храму до 1963. године, када се урушио заједно са кровом. Због тога 1967. године општинске власти доносе незваничну одлуку да се храм поруши и на том месту подигне бетонски крст са натписом, као сведочанство да је некада постојао храм. Благодарећи лесковачком Музеју, храм је остао сачуван. Почетком 1970. године, почела је обнова храма. Обнова је у потпуности завршена 1992. године, а освећена је 22. септембра руком епископа нишког Иринеја. Црква је била фрескописана са спољашње и са унутрашње стране. Иконостас је рад Заше Димитријевића, зографа из Власотинца. Због дотрајалости иконостас је замењен, а од материјала старог иконостаса направљен је Христов гроб. Црква је данас тробродна базилика са олтарском апсидом.