Храм Рођења светог Јована Крститеља у ВучјуХрам Рођења светог Јована Крститеља у Вучју, саграђен је у периоду од 1932. до 1936. године, на темељима црквишта у подножју средњевековног града војводе Николе Скобаљића. Не постоје записи коме је стари храм био посвећен, али црквиште је у народном предању носило име светог Јована. Архитекта, заслужан за изглед храма био је Рус, Григорије Самојлов, који је пројектовао већину објеката породице Теокаровић, а који је својом руком осликао иконостас. Потпис са његовим именом може се видети у доњем десном углу на северним и јужним дверима. За овај пројекат Самојлов је добио Орден Светог Саве. Првобитни фрескопис, радио је, такође Рус, Петар Сухачев. Рађен је у руском бароку, у фреско – техници, на мермерном малтеру. Од њега је данас остала само ктиторска фреска, која се налази изнад портала са унутрашње стране. Храм је освештао тадашњи епископ нишки господин др Јован Илић на дан храмовне славе 1938. године, заједно са епископом браничевским Венијамином. У току 2013. године урађен је нови фрескопис, због оронулости старог, а радила га је иконописачка радионица „Лазарус“ у секо техници. Ктитори Цркве светог Јована су Јована Теокаровић, звана Баба Вана и њени синови Славко, Владимир и Лазар. Ванин супруг, Димитрије је пре првог светског рата подигао фабрику вунених влакана у Вучју. Након Првог светског рата, Теокаровићи, захваљујући обештећењу које су добили у машинама, наиме, у рату порушене им фабрике и добрим извозним пословима које су остварили, направили су текстилну “империју“ у овом делу континента и постали једна од најимућнијих породица у Краљевини СХС. У време Другог светског рата, Лазар Теокаровић, који је био власник фабрике у Вучју, снабдевао је униформама кукавички партизански одред. То ипак није спречило комунистичке власти након Другог светског рата, да браћи Теокаровић конфискују целокупну имовину и осуде их на смртну казну, која је касније преиначена на 20 година робије. Из затвора су Славка Теокаровића доводили у параћинску фабрику да обучава раднике у руковању машинама. Након пуштања на слободу, власти су их преселиле у Београд, где је Славко постављен за сарадника на институту за текстил, а Влада је послан у земунску индустрију. Лазар је емигрирао, најпре у Париз, а потом у Јужну Африку.
Упокојили су се, Лазар и Влада, 1975. а Славко 1976. године. Григорије Иванович Самојлов, архитекта, сликар и војник. Рођен је 1904. године у Таганрогу, на обали Азовског мора. Прва сликарска знања стекао је у Русији, а у новој отаџбини завршио је Војну гимназију и архитектонски одсек Техничког факултета, године 1941. бива заробљен у Сребреници као официр Краљевине Југославије. Као логораш у немачкој урадио је у дуборезу иконостас, који се данас налази у капели на Централном гробљу у Београду. Након рата је наставио да ради као професор сликарства. Упокојио се 1989. године у Београду. Оставио је великог трага у архитектури и уметности за свој животни век.
У подножју огранка планине Кукавице, на самом завршетку косе зване „Црквиште,“ у котлини, опкољена са свих страна брдима, удаљена два километра од од села Вучја у срезу лесковачком, налази се црква – задужбина браће Теокаровића г. Владимира, Лазара и Славка, индустријалаца из Лесковца, коју подигоше поменути ктитори за покој душе преминулог оца Мите Теокаровића, а која се освети у спомен годишњице мученичке смрти српског патријарха Варнаве, који бејаше велики поборник српства и светосавља. Поред саме цркве протиче река Вучанка, која се улива у Ветерницу, акоја својим брзим планинским током преко камења јако жубори, те код човека појачава молитвено расположење, наговештавајући му силину дела руку Божијих. Црква и уређење око ње, посетиоцима у минијатури предочава рајско насеље. Нарочито је лепо обићи је с пролећа, када се двориште озелени и пусти разнобојне цветове, те шаренило изгледа као распрострти скупоцени ћилим, који човечија рука не може начинити, нити за најскупље злато добити.
Црква је подигнута на рушевинама старог црквишта, које је од вајкада носило име светог Јована. Предање о томе ништа не зна. Сматра се да је то црквиште било капела Николе Скобаљића, који је на самом врху брдашца званог „црквиште“ имао своју тврђаву, а која и данас постоји у рушевинама и који је вероватно силазио одозго до капеле са својим херојима на молитву. Приликом откопавања темеља, нађен је један цео костур човечији, који је по величини јако виско да му нема равна, као и још много костију људских – највише цеваница, које су такође, по сразмери према данашњем човеку, превелике. Те кости су сакупљене и укопане на западној страни од Цркве, поред путање која води ка засеоку Збежишту, на коме месту су засађене борове саднице исте године када је освећена црква. Сматра се да су у тој капели били сахрањивани хероји из групе Николе Скобаљића, који су штитили овај крај од насртаја непријатеља – Турака.
Капела Свете великомученице Марине у БрзиНа месту садашњег храма налазиле су се према предању рушевине средњевековног богослужбеног здања. Међутим, на том месту се такође налазила стена којој је народ придавао магијска значења и окупљао се ту ради ритуала. Земљиште око садашњег храма се налазило у саставу турског спахилука који је одлазећи спахија оставио породици Стојановић. Године 1984. јереј Вукашин Ђорђевић, је склопио споразум са власницима о уступању земљишта Цркви након чега је направљена капела, на месту где се налазила поменута стена. Камен је најпре био замишљен као могући Часни Престо, али како магијска окупљања нису јењавала од тада, то је 2009 године, јереј Владан Ранђеловић предузео подухват, да се стена разбије и адаптира унутрашњост капеле. Она је данас у повременој богослужбеној употреби.
Капела Светог Пантелејмона у ГориниКапела светог Пантелеимона у Горини, најстарија је постојећа Црква на територији коју обухвата Црквена општина Вучје. По предању око две стотине година налази се на садашњем месту, а раније је се налазила на узвишенијем брду, где се налазило старо село Горина. У питању је једнобродна базилика, без куполе, која је изграђена као чатмара. У њеном олтарском делу налази се камени престо који нам на чијој средини се налази удубљење које указује да су у њему биле уграђене мошти, што би значило да је некада била у активној богослужбеној употреби. Међутим не постоји никакав антимис из тога доба који би нам пружио неки сигурнији податак о времену освећења овог богослужбеног места. Данас је у повременој богослужбеној употреби.