PecenjevceХрам Светог пророка Илије у Печењевцу

У доба када је Хатишерифом кнез Милош признат за наследног кнеза Србије, а Србији дата извесна аутономија, српски народ је не само у околини Београда већ и даље, у унутрашњости, осетио потребу да оживи сакрално градитељство. Дамјанови ће средином деветнаестог века доћи у село Печењевце да на месту старије грађевине подигну сељанима нову Цркву. Године 1842. „сељани измоле ферман од цара турскога да могу своју стару дрвену капелу растурити и нову Цркву начинити, али ферман је гласио да цркву не проширују, већ да на старом темељу отпочну нову.“ Ипак сељани отпочеше нову и већу Цркву не рекавши паши, која је била довршена 1844. године на дан светог пророка Илије, коме је и посвећена, а тог дана ју је нишки митрополит Јоаникије и освештао. Смештена у близини села на падинама брда Ваноса, тачније на његовој севернијој страни, својим положајем надвисује село и лако се примећује из даљине. Црква има једноставну базиликалну основу, а њену унутрашњост шест масивних стубова дели на дванаест приближно једнаких травеја. Њене димензије су 12м х 25, 5м. На западној страни налази се трем који је првобитно био отворен, а касније застакљен. На трему су 2001. године озидане три куполе. Црква је изграђена од камена, а накнадно је премалтерисана и окречена. Дебљина спољних зидова је 1,20м, стабилни су и почивају на релативно сигурном фундусу. У унутрашњости Цркве налази се шест стубова, сви су од камена спојени танким малтером. Масивни су са квадратним постаментима, а ипак довољно високи да не изгледају здепасто и тешко. Спојени су међусобно луковима на којима почива читава кровна конструкција. Кров је био покривен ћерамидом, а на основу пројекта из 1997. године госпође Радмиле Цекић из Београда, замењена је комплетна дрвена конструкција и кров је покривен медитеран црепом. Унутрашњост Цркве је прекривена живописом који је радио Марко Минојевић из Галичника у периоду од 1873- 1876. године. Живопис у горњим зонама цркве је у доста добром стању, док је у доњој зони страдао од влаге. Под Цркве је урађен од дасака које су иструлеле и 2011. године замењене су пољским гранитним плочама. Парохију печењевачку по летопису су опслуживали прота Јевтимије Поповић, прота Никола Стојичић касније намесник лесковачки и Јован Цветановић. Фебруара 2014.године печењевачка парохија је подељена на две парохије.