Доба у којем живимо поставило је низ проблема пред Православну Цркву. Један од њих односи се на служење лаика у Цркви и то је актуелно питање којем није довољно посвећена пажња. Постоји нарочита потреба да се пастирска брига усмери на повратак верних области свештенодејства, односно повратку Светој Литургији.
Надахњујуће су речи Светог Јована Кронштатског који истиче да се у Светој Литургији налази „наша снага за борбу против моћних непријатеља и победа над њима, који нас често побеђују нашим страстима; у Литургији је очишћење наших нечистота, светлост наших душа, светиња, слава наша, наша нада и утврђење наше“. У савременом богословљу указује се на чињеницу да ”нема нити може бити друге основе за обнову Цркве у целини”, односно, ако треба да ”живимо и да узрастамо, онда то, сасвим очигледно, треба да чинимо на основу саме суштине Цркве, а та суштина јесте Тело Христово, оно мистичко јединство у које се уткивљујемо кроз учествовање у једном Хлебу и Чаши у заједничењу Духа Светог”. У контексту управо наведених речи схваћена је и прослава Васкрса у Белотиначкој парохији. Највише пажње и времена усмерено је на припрему верних за Свету Тајну Причешћа. Све пригодне ситуације, било то приликом освећења воде у домовима или при пријатном сусрету на улици (када нема журбе) или неком другом згодном приликом – коришћене су да се верни подсете да период пре Васкрса јесте време поста и припреме за Свету Причест. Уложен је труд да се сви разговори на тему поста, молитве и причешћивања обаве са богољубивом пажњом и молбом да се вратимо нашој Светој Традицији јер су и наши баке и деке некада постили и причешћивали се (а ми ништа ново не уносимо него само тражимо повратак том чистом и честитом духовном животу).
Православни храм представља место на коме се остварује истинско заједништво човека са човеком, човека са природом и човека са Богом. Храм је место где су небо и земља у јединству. Стога нисмо пропуштали ниједан слободан тренутак а да га не искористимо за уређивање и чишћење храма и црквеног дворишта, а све то да би и на тај начин привукли верне храму и богослужењу. Интензивирани су радови на довршетку нове прилазне стазе, али нас је свакодневна киша током страсне седмице спречила да довршимо тај посао (да је био још само један сунчан дан онда бисмо успели да завршимо стазу и посадимо цвеће и мале борове дуж стазе).
Сл. 1. - Наставак радова на довршењу прилазне стазе – ређање коцкиНедостајало би времена и простора када бисмо изложили све припреме и догађаје у поједи-ностима па стога наводимо само завршетак страсне седмице: на Велики петак одслужени су царски часови (08:00 h, присутно око 20 људи), а у поподневним часовима вечерња са изношењем плаштанице (16:00 h, храм је био скоро пун упркос лошем времену – око 60 људи на богослужењу). На Велику суботу одслужена је Света Литургија (08:00 h, а на Литургији је било свега двадесетак верника).
Празник Васкрсења Христовог, његов значај и духовни оптимизам јасно објашњавају речи Светог Јустина Ћелијског у којима се истиче да је „Васкрсење објашњење страдања, решење проблема страдања. Васкрсењем је Христос страдање учинио средством за оптимизам“ (Азбучник богочовечанских мисли, стр. 40). Сходно важности Празника и васкрсењског оптимизма у духовној радости, коју Васкрс доноси са собом, и ми смо се потрудили да организацију богослужења и прославе доведемо на потребан ниво. Свету Литургију на дан Васкрса у храму Светог Романа у Белотинцу служили су протојереј Чедомир Стевановић и свештеник Александар Стаменковић. За певницом је била мала петочлана певачка дружина која, иначе, присутна је и пева на Литургији сваке недеље у храму Светог Романа: Ксенија и Јелена Стаменковић, ћерке надлежног пароха белотиначког, редовне ученице (ниже) Музичке школе у Нишу; Ненад Стаменковић, некадашњи члан црквеног хора Свети Никола у Нишу; Братислав и Миљан Петковић из Горњег Међурова, млађи и честити домаћини са талентом за певање. За организацију продаје свећа били су задужени Хране Петковић из Горњег Међурова и Биљана Стаменковић, попадија... На почетку Литургије било је присутно око 60 људи, а током богослужења пристизали су родитељи са малом децом тако да је укупно било, наша процена, готово можда и око деведесет људи и деце. Понашање верника током Литургије и током њиховог чекања у реду док су приступали Светој Чаши било је достојанствено и у духу Православне вере.
Сл. 2. Народ у храму – почетак Литургије
Сл. 3. Велики вход
Сл. 4. Причешћивање
Сл. 5. ”Такмичење” са перашкамаНе можемо а да не будемо благодарни Господу Богу и за оволики број верника у храму на празник Васкрса (с обзиром на претходне комунистичке деценије). Заиста се осећа велика духовна радост и задовољство међу житељима белотиначке парохије. Али, зар та радост не би била већа уколико би било још више верника на Литургији? Где су остали парохијани? Колико ће бити потребно њима речи молбе да се врате посту и причешћивању?
Одслужена је и Литургија на други дан Васкрса. На њој је било присутно једва двадесетак људи. Слично је било и на трећи дан Васкрса. То је наша реалност (и наш крст?). Чинимо све што је у нашој моћи да би та реалност била хришћански боља и оптимистичнија.
П.С. Захваљујемо се господину Зорану Булатовићу из Белотинца за његов труд да начини овако лепе фотографије које смо приложили уз овај извештај.