Пред почетак бурних државних и црквених прилика пред сам крај XIX века (Тимочке буне, 1883. године, Српско- бугарског рата 1885. године и доношења новог Устава 1888. године), на власт у Краљевини Србији 1881. године долази тзв. Напредњачка влада, која је уживала велику подршку краља Милана Обреновића. Због новог државног закона о црквеним таксама, долази до сукоба београдског митрополита Михаила Јовановића и краља Милана Обреновића. Због тога је указом краља Милана 18. октобра 1881. године, митрополит Михаило смењен, а на његово место постављен нови митрополит Теодосије Мраовић. Заједно са митрополитом Михаилом, смењени су и сви епископи епархија које су припадале Београдској митрополији, а на упражњене катедре постављени су епископи тзв. „неканонске јерархије.“
Са катедре епископа нишког тада је смењен епископ Виктор Чолаковић Хиландарац, знаменита личност нишке митрополије пре и након ослобођења 1877. године. На његово место постављен је Нестор Поповић (1883- 1884), након чије смрти катедру заузима Димитрије Павловић (1884- 1889). Када је Димитрије изабран за митрополита београдског 1889. године, на његово место постављен је Инокентије Павловић, који је доцније такође постао београдски митрополит. Упражњену катедру нишке епископије 1898. године заузима Никанор Ружичић (1898- 1911).
Епископ Никанор рођен је у Свилеуви у Мачванском округу 15. априла 1843. године, од оца Григорија и мајке Јелене. На крштењу је добио име Никола. Гимназију је завршио у Шапцу, а богословију у Београду 1863. године, после чега се оженио и постао свештеник у родом месту. 1866. године остаје удовац и без деце која су непосредно после смрти његове супруге помрла. Исте године уписује студије на Духовној академији у Кијеву, коју завршава као „превасходно први“ 1875. године. По повратку у Србију одлази у манастир Буково, где прима монашки постриг и звање синђела од неготинског епископа Евгенија Симоновића, који га поставља за професора београдске богословије. У време Српско- турског рата, када су се ослобађали јужни крајеви Србије 1876- 1877. године, синђел Никанор одиграо је важну улогу као војни свештеник и преводиоц руском генералу Черњајеву, који је у лето 1876. године дошао са неколико хиљада добровољаца да помогне српској војсци у борби против Турака. Године 1881. синђел Никанор положио је професорски испит и произведен је у чин протосинђела. Непосредно након ових догађаја почео је поменути спор Напредњачке владе краља Милана Обреновића са београдском митрополијом и митрополитом Михаилом.
Након одласка митрополита Михаила у емиграцију 1883. године, са својих епископских столица бивају смењени сви противници напредњачке владе. Новонастале црквено- политичке околности омогућиле су протосинђелу Никанору као великом присталици политике краља Милана Обреновића, напредак у каријери. Одмах по смени митрополита Михаила изабран је за ректора богословије у Београду, у којој ће га 4. маја 1886. године дочекати избор за епископа новоосноване епископије жичке. О његовој делатности у жичкој епархији се на овом месту нећемо бавити. Након абдикације краља Милана 22. фебруара 1899. године, митрополит Михаило се тријумфално вратио из емиграције. Поново је преузео трон београдске митрополије, која је у свом саставу имала још само нишку и жичку епархију. Већ 28. маја исте године, епископ Никанор подноси оставку на своју епископску дужност и напушта Србију. Живео је на Цетињу, у Загребу и Дубровнику, где пише своје познато дело „Дубровник у прошлости и садашњости.“ Након Дубровника одлази у Немачку, где је у Јени, Гетингену и Хајделбергу студирао педагогију и историју, а касније у Бону теологију и философију. У Србију се вратио половином 1897. године.
Након смрти митрополита Михаила 5. фебруара 1898. године, сазван је црквено- народни сабор на који је био позван и владика Никанор. Сабор је требало да изабере новог београдског митрополита и помири канонске епископе са оним епископима који су припадали напредњачкој јерархији. За новог митрополита изабран је епископ нишки Инокентије Павловић. Краљевским указом од 17. априла исте године, катедру упражњене епархије нишке заузеће владика Никанор.
По доласку у Ниш, владика Никанор покренуо је часопис Глас, службени лист нишке епископије. Овај службени црквено- књижевни лист нишке епархије за хришћанску поуку, црквену књижевност и гајење патриотизма, био је једини српски епархијски часопис. Већ наредне 1899. године изашао је први број Црквеног календара са шематизмом. Израђен је и штампан у оквиру шире акције владике Никанора у циљу стручног усавршавања свештеника и унапређења вере. У међувремену, владика Никанор је у два мандата био у народни посланик у Скупштини Краљевине Србије.
Као великом љубитељу династије, краљ Александар Обреновић желео је да му подигне епископску резиденцију 1899. године, а пројекат за епархијски двор поверен је познатом српском архитекти Јовану Илкићу. Трошкови за изградњу двора процењени су на 1 000 000 динара. Иако су средства била издвојена и пројекат био завршен, до изградње ове монументалне грађевине никада није дошло. Под његовим надзором, а покровитељством руске грофице Марије Рајевске, подигнута је, живописана и освећена 2. септембра 1903. године Црква Пресвете Тројице и Горњем Адровцу, на месту смрти руског пуковника Николаја Рајевског (1839.- 1876.).Смена династија Мајским превратом 1903. године, била је неповољна по, доста политички активног нишког епископа. Према неким сведочењима његових савременика, доживео је извесни психички поремећај који је у потпуности променио његово понашање. Жестоко је осуђивао нову династију због крвопролића и убиства последњих Обреновића. Међутим, како је истину говорећи и мноштво народа Јужне Србије било огорчено због оваквог трагичног краја својих ослободиоца, нове власти нису смеле да врше притисак на нишког владику. Ипак, према документима којима располажемо видимо да је владика Никанор био веома строг према оним свештеницима који су били присталице нове власти. У то време, било је уобичајено да свештеници као најученији људи свог времена у местима на којима су службовали буду и учитељи, државни чиновници, па и посланици у Скупштини и министри у Влади. Тако је било и са свештенством нишке епископије. Како епископу Никанору није била по вољи нова власт, а свештенике није могао због државног притиска да спречи у овим дужностима, одлучио је да их кажњава због неких других преступа. Тако је већ 1904. године казнио двадесет свештеника. Истину говорећи, казне за преступе који се наводе биле су преоштре. Тако је на пример извесни нишки свештеник А. Ж. кажњен са 30 дана епитимије због тога што није присуствовао недељној Литургији у Нишу већ у Београду због неких државних послова које је тамо имао. Истом казном кажњено је и десетак свештеника због „посећивања механе, неуљудног изгледа“ и других ствари. Владика Никанор је покушао да оправда своје поступке. У поменутом Црквеном календару са шематизмом из 1899. године, он пише да свештеници „не умеју чак ни штампана слова да читају и да једва умеју наопако своје име и презиме да напишу. Богослужбене књиге такође не умеју да читају, на Литургијама уместо нишког епископа помињу руски Синод, а уместо српског краља руске цареве који су давно умрли. Протоколе и црквену преписку воде им деца и општинске ћате услед чега им се из дана у дан све више гомилају кривице због нетачног вођења протокола- онда број кажњених свештеника не само да није велики, но је, шта више врло мали.“
И поред оваквих лоших гласова о епископу Никанору, мора се признати да је био један од најученијих људи који су столовали нишком епископијом. Написао је стотинак радова из области црквене историје, црквеног права, Светог писма, философије, филологије. Бавио се описом српских манастира и старих рукописа. Писао је путописе и пасторалне посланице.
Од његових дела издвојићемо следеће: Номоканон о браку, Београд 1880; Номоканон српске Цркве, Београд 1882; Примери сродства, Загреб 1893; Историја српске цркве, Загреб- Београд, 1893; Разлика филозофске етике од хришћанске етике, наука о моралу човечијем, Београд 1885; Таблице разноврсних примера сродства, Београд 1886; Развалине манастира светог Архангела Михаила на Превлаци, Београд 1894; Gross- zupan Stephan Nemanja und seine bedeutung fur den serbichen stat und die servische kirche, Jena 1897; Именик- Каталог, Београд 1897; Путне белешке с пута, Ниш 1900; Сродственик, Београд 1906; Књижевна дела епископа нишког Никанора, књиге: 16, 17, 18 и 19, Ниш 1907- 1909. Поред свега наведеног, владика Никанор публиковао је у форми посебних издања још 3 беседе, 14 посланица, 2 канонске расправе, као и преко 50 чланака у различитим часописима и листовима.
Био је и редовни члан Српског ученог друштва у Одбору за науке философске и филолошке од 27. II 1883. године и Одбора за ширење наука и књижевности у народу од 1883. године. Затворио је спољне тремове велике нишке катедралне Цркве, а леви трем претворио је у параклис и посветио га свом заштитнику светом апостолу Никанору.
И поред оштре нарави и противљења династији, Карађорђевићи су толерисали владику Никанора. Ствари ће променити неки неуобичајени догађаји у јесен 1910. године, који ће прерасти у озбиљан политички догађај. Владика Никанор је заспао и сањао- како је у Београду велика револуција. Краљ је постао краљевић Ђорђе, који је узјашио великог коња и ставио на главу златну круну, а народ му се клањао до земљице црне. Свој сан владика је објавио у виду посланице и разаслао свештенсву нишке епархије да верницима овај сан прочита. Један примерак посланице дошао је до руку свештеника и народног посланика Милана Минића, који је доставио по један примерак посланице Архијерејском сабору и краљу Петру Карађорђевићу. Ово је изазвало бурне реакције јавности, а проблем је био у следећем. Наиме, краљевић Ђорђе Карађорђевић био је најстарији син краља Петра I и краљице Зорке, а самим тим и престолонаследник. Међутим, када је након немилог догађаја 1909. године из нехата убио свог слугу Стевана Колаковића, што је изазвало велику пажњу јавности, а нарочито штампе, понудио је абдикацију која је прихваћена. Нови престолонаследник постао је Александар, који ће касније свог брата прогласити неурачунљивим и послати на лечење у село Топоница код Ниша. У овој болници подигао му је вилу и Цркву. Било како било, владикин сан привућиће пажњу због још једног догађаја. Тих дана када је сан стигао до двора, нови престолонаследник Александар задесио се у околини Ниша за време својих војних маневара. По повратку у Београд принц се тешко разболео. Лекари су утврдили да је реч о стомачном тифусу, болести која је у то време била веома опасна. Сетимо се само да је тифус у Првом светском рату однео 35 000 српских војника и око 100 000 цивила. Узевши у обзир овај догађај, као и сан нишког владике, можемо само да претпоставимо какве приче су почеле да круже широм тадашње Србије.
Због тих прича, владика је покушао да се оправда на сваки могући начин. Тако је већ у следећем броју часописа Глас уредништво објавило следеће: „Ових дана јавност се много занима једним писмом г. Никаноровим у коме је описао некакав необичан сан што га је сањао по повратку краљевића Ђорђа из Петрограда и у коме је веле видео принца са круном на глави. И сан и писмо приватна су ствар г. епископова и о томе не би требало да буде речи да се није покушало са извесне стране да се Епископ оптужи, ништа мање но као- велеиздајник! Колико знамо из једне оптужбе у јавности, г. Никанор је склапао некакву заверу у корист принца Ђорђа, растурао је то писмо о сну међу официре и народ- а један угледан лист рече да га је растурао и у архипастирским посланицама у свештенство!
Дужност нам је рећи истину: да не стоји ништа од свега зашта се г. Никанор оптужује. Јер, он је писао свега једно писмо о сну и то послао госп. Митрополиту Димитрију, пре абдикације престолонаследника Ђорђа. О томе није било никоме познато у епархији, а као што свештенство зна, нема ни у једној посланици речи о каквим његовим сновима. О каквој, пак, завери и велеиздаји бесмислено је трошити речи.“
Међутим, лош глас о епископу Никанору након ових догађаја само је био још гласнији. Због тога је Архијерејски сабор одлучио да почетком 1911. године пензионише владику Никанора. Као пензионер владика Никанор је живео у приватној кући у Београду. Касније ће ову и још једну кућу својим тестаментом даривати Богословском факултету, чиме је постао један од његових првих приложника. Када је окупиран Београд 1914. године, владика Никанор прелази у Алексинац где извесно време борави у кући проте Стевана Димитријевића (1866- 1953). У Београд се враћа 1915. године где мирно проводи последње дане свог живота.
Умро је 16. октобра 1916. године и сахрањен је иза Цркве светог Николаја Чудотворца на новом гробљу у Београду. Године 1922. његови посмртни остаци пренесени су у Ниш и похрањене у параклису светог апостола Никанора у гробу који је себи припремио за живота. Када је у бомбардовању 1944. године овај параклис срушен, приликом поправке овог дела Цркве нису пронађени никакви трагови гробнице. Пожар у коме је 2001. године изгорела нишка Саборна Црква, открило је гроб владике Никанора. Приликом обнове храма његови посмртни остаци су заједно са остацима епископа нишких Нестора Поповића, Јеронима Јовановића и Јована Илића сахрањене у поду Саборног храма са десне стране од улаза, где се и данас налазе.