МАНАСТИР СВЕТОГ ДИМИТРИЈА - ДИВЉАНА

     У подножу југоисточног дела Суве Планине, око пет километара јужно од Беле Паланке, на 450 метара надморске висине у селу Дивљане, налази се манастир светог великомученика Димитрија. Манастир је подигнут на античком друму за Скопље и Солун. Манастир је више пута рушен и обнављан, а претпоставља се да је стар скоро 1600 година. Светилиште на коме је подигнут манастир било је поштовано још у IV веку пре нове ере, а по свему судећи било је посвећено паганском богу Сунца Митри.
     Прва манастирска Црква која се налазила на овом месту још у античком периоду, била је тробродна базилика античког ранохришћанског типа, а по предању подигнута је 394. године. Манастирску Цркву је подигао по предању свети Никита Ремезијански. Манастир је подигнут на месту које је већ било поштовано као светилиште, недалеко од извора. Свети Никита није желео да урушава религиозни потенцијал места, па је на овом месту подигао храм. Првобитни храм је највероватније био посвећен светом великомученику Димитрију, чији се спомен раширио широм хришћанске васељене.
     Манастир је први пут разорен словенским најездама 614. године, а први пут је обновљен 870. године, када су највероватније покрштена племена Словена која су овде живела. Пошто је град Ремезијана био до темеља порушен, а град изгубио седиште епископске катедре, овај манастир постао је средишња светиња средњег Понишавља.
Манастир је у потпуности разорен 1386. године турским освајањима, када су разорени многи градови, села и светиње у понишављу. Предање казује да је манастир убрзо обновљен, већ 1395. године, а да су га обновила браћа Мрнавчевићи. Немачки путописац Стефан Герлах прошао је овим путем и 1578. године посетио је манастир. Забележио је да је у манастиру живело пет монаха, који су у манастиру држали школу. Манастир се помиње и у турском дефтеру из 1574. године, у коме се каже да је манастир задужен порезом од 300 акчи годишње, на име житних десетака. У манастиру су се монаси бавили преписивањем и повезивањем књига, па је тако 1714. године у манастиру повезан један Октоих. Народни сабори су се одржавали у манастиру о свим већим празницима, а забележено је да је 1723. године на дан Пресвете Богородице (највероватније на празник Успенија), одржан панађур. Аустријски дипломата Герхард Дриш посетио је манастир 1719. године и записао да монаси живе по типику светог Василија Великог. Монаси Арсеније и Максим, записали су на корици Пентикостара да су 1796. године Крџалије извршиле огроман покољ у читавом Понишављу. Други запис ових монаха казује да су 1798. године ископали први бунар.
     Манастир је тешко пострадао у време Првог српског устанка, када је спаљен 1809. године, непосредно пред битку на Чегру. Манастир је брзо обновљен трудом мештана околних села, али и угледних еснафа из Пирота. Обновљен је храм и манастирски конаци, библиотека, иконостас, а пиротски ткачки еснаф даривао је манастиру 1820. године велику икону светог Спиридона, који је највероватније био њихов патрон.
     Каниц бележи да су манастирски конаци спаљени у Српско- турском рату 1876. године, од стране Аскера, када је изгорела библиотека са два пергаментна рукописа. Први детаљан научни опис манастира светог Димитрија оставили су архитекте Драгутин Милутиновић и Михаило Валтровић. Они су посетили манастир јула 1878. године, непосредно након ослобођења Јужних крајева. Сачинили су први детаљни опис Цркве, акварел Цркве и њен план, а забележили су и да је припрата, над којом се дизао огромни четворострани пирг са параклисом на спрату порушен, да би се подигла нова започета Црква око старе средњевековне. Забележили су и да је средњевековни храм имао два слоја живописа, од којих је старији био „боље нацртан, брижљивије израђен и топлије бојаџисан и његове су се боје боље сачувале, но од оног новијег живописа, који је пожутео ваљда од некаквог пожара у Цркви. Нови живопис је у целини лошији од оног старог.“

     Нови храм који помињу Милутиновић и Валтровић, започет око 1877. године у потпуности је завршен 1902. године, а најзаслужнији за његово подизање био је игуман Агатангел Грк. Темељи овог храма су освећени 9. марта 1878. године, а игуман Агатангел није доживео завршетак градње. На једном месту је записано да је мученички скончао свој живот, али нам детаљи његове смрти нису познати. Из непознатог разлога, наос храма је срушен 1902. године, највероватније због проширивања. Радови на храму изведени су према пројекту архитекте Милорада Рувидића и у потпуности су завршени 1908. године.
     У време Првог светског рата, манастир је у два наврата 1915. и 1916. године тешко пострадао од Бугара. Након ослобођења и Октобарске револуције, велики број руских емиграната, свештеника, монаха, официра и лекара, нашло је прибежиште у овом манастиру. Они су живописани, опремили и уредили нови храм, а 1933. године подигли мали параклис посвећен светом Серафиму Саровском. Манастирско сестринство је почело да расте, па је манастир постао женски. Руске монахиње и имигранти остали су у манастиру све до краја Другог светског рата, када су избегли у западне земље. У манастиру су остале само српске монахиње. Доласком нове власти, манастиру је одузета сва имовина, али је монашки живот упркос новим околностима настављен. У новије доба, храм је обновљен, а 2005. године подигнут је нови манастирски конак.