На самом почетку XXI века Верска настава је поново уведена у школски систем државе Србије. Тада је она на нашим просторима постала предмет многих јавних расправа. Ставови изречени том приликом кретали су се у прилично широком опсегу, од темељно аргументоване али и неосноване одбране Верске наставе до страственог или пак сасвим разложног противљења. Може ли се рећи да су се те расправе одвијале на стабилној основи? Јесу ли присталице и противници увек имали на уму исти предмет? У највећем броју суочавања није се имао у виду, није се узимао озбиљно, или бар није постојала сагласност о идентитету Верске наставе. Шта је Верска настава? Шта би тај предмет требало да буде? Шта би он могао да постане и који су његови реални домети? У чему је његова суштина и који су мотиви увођења тог предмета у државне школе? Колико одговори на ова питања зависе од нечијег личног става и опредељења за или против увођења Верске наставе у државни школски систем?
Био би велики неспоразум ставити Верску наставу у ред школских дисциплина или философских теорија. Њен садржај не може се разумети ни као део наслеђа општечовечанског знања. Према православном богословском становишту Верска настава није утемељена на преношењу људске мудрости. Она је Божја реч, откривена и поверена светотајинској заједници Цркве. Предмет Верске наставе не разликује се од предмета црквене проповеди. То је проповед и сведочење Христа у форми наставе. Не зна се шта би то могло да значи људима који не прихватају реч Цркве. Међутим, неизмерно је важно да тога буду свесни они који осмишљају предмет Верске наставе и брину о његовом статусу и реализацији.
Постоји суштинска разлика између Верске наставе и историје религије, философије и свих наука о религији. Градиво Верске наставе не би се могло предавати методама социологије или психологије хришћанства. Замена Верске наставе било којом од ових дисциплина не би значила ништа друго него њено поновно укидање. Исто тако било би незамисливо да Црква проширује своју учитељску и мисионарску делатност укључивањем философских и научних сазнања. Овде се не ради о затворености Цркве према интелектуалним достигнућима људског рода. У питању је, просто, разлика у идентитету божанске и људске мисли.
др Ивица Живковић, професор Богословије Св. Кирила и Методија